ODLIČNO SI ODABRALA: 15 znakova da si u vezi sa dobrim čovekom

Dating > ODLIČNO SI ODABRALA: 15 znakova da si u vezi sa dobrim čovekom

Click here: ※ ODLIČNO SI ODABRALA: 15 znakova da si u vezi sa dobrim čovekom ※ ♥ ODLIČNO SI ODABRALA: 15 znakova da si u vezi sa dobrim čovekom

Jebiga, pa šta sad. A postoji i treći sloj: onaj koji su meni pokazali. Osiromašenje seljaka kočila je opštinska svojina šume i pašnjaka, koja se zadržala pored privatne svojine obradive zemlje, ali su se baš početkom srednjeg veka često odigravali događaji koji su čitave teritorije bacali u bedu i siromaštvo. Арапска астрологија скоро перфектно открива утицај знакова на обликовање наших личности.

On uživa da čini usluge. Ostojić, Predgovor, u: Pravoslavno srpsko crkveno pjenije po starom karlovačkom načinu, Novi Sad 1896, VII—XVI, preštampano u Brankovom kolu 1897. Pošto je bio vrlo pažljiva osoba, sa velikom moći zapažanja, i provodio dobar deo vremena u šumi, Buda je veoma cenio i do­ bro je poznavao drveće. Vilijam i Džon su stigli na vreme da vide kako načelnik policije Neonskog Grada, šef bezbednosti države i šerif nekoliko okruga, uključujući i Notingem — umire. Kaže doktor da je to teško sada reci šta je tačan razlog ali da najvjerovatnije nije posljedica radijacija. Lomi,ako ne izadje i sada,regulisi to tamo molim te. Posle sam tek shvatila i zasto - jer sam imala pogresna ocekivanja. Ne znam koliko mi pomaze ali ću znati kada se vratim u USA i uradim tumor markere. I jedno i drugo je koštalo mnogo novaca.

Inače ona je sad na kombinacija Garson i Budwig protocola ali je problem sto taj tumor njeci arteriju koja non stop krvari tako da je pre par dana imala hemoglobin od 22 sto je smrtonosno. Meni nesto nije islo... Buda i Isus su čak imali istu sudbinu nakon smrti u tome što su obojica vremenom bili pretvoreni u božanstva. Taj osmeh je izgledao zastrašujuće.

Arkadij Petrov Spasi Sebe Knjiga i (1) - Они воле удобан и сигуран кућеван живот.

Arkadij Petrov Stvaranje sveta I knjiga Spasi sebe Šta god da smo radili, kuda god da smo išli, uvek smo se kretali ka jednom cilju - ka sebi samima, ka sećanju na sebe. Ljudi koji su izgubili uspomenu na svoju prošlost i svoju budućnost, nalik su na decu koja su spremna da se dan za danom, neumorno voze na jednom te istom, najdražem ringišpilu. Nešto se menja uokolo — čas sija sunce, čas pada kiša, čas lista drveće, čas opada lišće, čas dolaze jedni da pogledaju kako se ljudi bezbrižno vrte na vrtešci, utonuvši u detinjstvo, čas dolaze drugi. Letimo u zatvorenom krugu, cičeći ushićeni brzinom, zaboravivši da smo u prošlosti umeli da letimo, i da su svi naši zanosi — samo maglovita sećanja o tome, ko smo nekada bili. Onaj, kome je nepoznato to osećanje, koga više ništa ne iznenađuje i ne dovodi u stanje ustreptalosti, isto je što i mrtvac. Albert Ajnštajn Ovi događaji se nisu desili negde na dalekim planetama, već baš na Zemlji, upravo sa ljudima koji žive u ovom vremenu. Svako, ko pročita ovu knjigu, može da je shvati kao izmišljotinu, a može da je prihvati i kao realnost, pošto su događaji opisani u njoj vezani za tako neobičnu pojavu, kao što je usmeravana jasnovidost. Oni koji je poseduju, mogu da se prenose preko svoje svesti u visine nebeskih sfera, i u dubine okeana, i u dubine prošlih vremena, kao i u tajni svet biološke ćelije. Moja priča je autobiografska. Pišem i pružam vam znanja koja posedujem, hronološkim redom, onim redom kakvim sam ih sam sticao, prelazeći sa jednog stupnja Posvećivanja na drugi, listajući životne stranice jednu za drugom. Dobio sam pravo da podelim sa vama ono što smatram da je neophodno za današnje doba. Sa zagonetnim svetom nepojmljivih i racionalno neobjašnjivih pojava, ljudski rod je povezan, očigledno, kroz sva doba svoga postojanja. Uvek su na Zemlji živeli malobrojni odabrani, kojima je bila darovana, drugima nedostupna veština, da predvide događaje, da upravljaju atmosferskim procesima, da leče teške bolesti itd. Iako su slična znanja i iskustva brižljivo skrivana, ipak se nakupilo poprilično knjiga o njima. Šteta samo što nas većina tih knjiga ničemu suštinskom ne može naučiti. Čitalac će, svakako, doznati mnogo neobičnog nabubavši desetine i desetine termina — i ništa više od toga, po svoj prilici. Skrivena znanja se, po starom, predaju ili od učitelja učeniku u toku mnogih godina, ili neshvatljivim, neobjašnjivim načinom čak i za same jasnovide. Međutim, u svetu se danas dešavaju duhovni procesi na globalnom, čak više od toga - na kosmičkom nivou. Nisu bezrazložno za samo jedan vek naša znanja o prirodi čovekovoj, o njegovom svetu i svrsi postojanja u Vaseljeni pretrpela korenite promene. Svi su počeli da govore o nastupajućoj eri Vodolije, o novom dobu... Očigledno je došlo vreme kada skrivena, ranije nedostupna učenja, treba da postanu zajedničko dobro masa. Razume se, razumevanje ezoterijskih znanja i veština neće se desiti preko noći. Kao i bilo koji proces, novo školovanje čovečanstva iziskuje dosta vremena. Danas je važno primetiti: mnogi Posvećeni su dobili dozvolu od Boga da otkriju skrivene tajne. Zamolio bih ateistički nastrojenog čitaoca da se ne odnosi prema opisanom u ovoj knjizi kao prema nečemu isključivo fantastičnom. Religiozne ljude molim da ne smatraju dole izneto kao jeres. Ponoviću: moja priča je autobiografska, ljudi o kojima pišem su potpuno realni, mnogi od njih su živi i sada, u trenutku kada vi čitate ove redove. Nastojao sam da više pišem ne o teoretskom pitanju, već o ličnim osećajima, ne o metodici i tehničkim načinima, već o smislu ezoterije. Na koji način i zbog čega ljudi dobijaju skrivena znanja? Koji je nivo duhovnosti neophodan da bi se postalo Posvećenim? Kako živeti, u čemu je smisao života? Ako se čitalac ozbiljno zamisli nad ovim pitanjima, ukoliko zaželi da pobedi sebe, da bi se popeo na novi stepen postojanja — smatraću da je svrha ove knjige postignuta. Svako ima svoj put ka Bogu i svoje služenje Njemu. Ja samo pokušavam da pomognem da odaberu tačan pravac oni, koji se ne boje kosmičke hladnoće ili, naprotiv, Božanskog ognja mistike i spremni su da služe u sferama o kojima danas i ne pomišljaju. Nije svakome dato da savlada ovaj put. Ukoliko neko nije spreman, ako je isuviše obuzet svetovnim brigama ili umorom, malodušan — bolje i da ne kreće njim. Na svetu ima veliki broj škola i učitelja koji će dati učenicima osnovna znanja ekstrasenzorne percepcije za svakodnevnu upotrebu. Moguće da većina treba time i da se zadovolji. Ali, u svakom slučaju, spoznaja o postojanju prekrasnog i čarobnog sveta nedokučivog - danas je neophodna. Knjiga je napisana u pomalo neobičnom žanru. U njoj se čini da se nerealno prepliće sa realnošću. Ali će, pri tom, mnogi upravo fantastično smatrati istinitim, a stvarnost će doživeti kao izmišljotinu. Vama se daje prilika da od dva ukazana puta odaberete onaj, koji će vam pomoći da nađete sopstveni put. Unapred se izvinjavam što neću moći da komentarišem neke važne činjenice ili objašnjavam neke značajne događaje, zato što vi sami morate začuti glas istine u sebi. Pišem kako o sebi samom, tako i o ljudima koji me okružuju i pomažu, i o događajima koji se dešavaju u prošloj - sadašnjoj i budućoj - stvarnosti. Upravo su takvim redosledom raspoređene koordinate vremena, zato što se sadašnjost uvek nalazi u lančanom sistemu između prošlosti i budućnosti. I zato, da bi se reč začula Sada, morao je neko da je izgovori u Prošlosti i da je neko čuje u Budućnosti. U vezi sa krajem drugog milenijuma, mnogi ljudi su — neki sa strahom, neki obrnuto, sa nadom — iščekivali godine milenijuma i u svetim knjigama obećane događaje — Armagedon, Apokalipsu, Zlatno doba. Potom su, osvrnuvši se, odahnuli — ništa se nije dogodilo; drugi su se, naprotiv, ražalostili — nije valjda da će sve ostati po starom? Oni su, po svoj prilici, zaboravili, da je u početku bila REČ. A ko je od vas dovoljno oštrovid, da vidi Bogom učinjeno, ili poseduje tako izuzetan sluh da čuje Njim izgovoreno? Da, razume se, kasnije, kada se nebeske sfere pokrenu voljom Tvorca — videće se i čuće se. Tim pre što je kretanje već započelo. I stigao je Kraj vremena - za one koji su navikli da tako dugo budu neodgovorni posrednici između Tvorca i Njegove tvorevine, između Stvaraoca i Njim stvorenog — koji je zaista započeo. Pročitavši ovu knjigu, vi ćete saznati zašto je besmrtni Čovek, potčinjavajući se sudbini, bio izolovan od svoga Oca. I u čemu se sastojao prvobitni greh. I šta očekuje čoveka i ljudski rod u skrivenim prostranstvima koja mu se danas otkrivaju. One će vas povesti od smrti ka besmrtnosti, od straha i pasivnog čekanja - ka prisećanju na samoga sebe i vašeg mesta u večnom Kosmosu, gde odavno i s ljubavlju iščekuju, kada ćete se probuditi. Dugo sam razmišljao kako da nazovem ovu knjigu. Mnogi ljudi su, za hiljade godina postojanja pismenosti, toliko puta pokušavali da spoznaju svoje mesto i određenje u ovom svetu, svoju vezu sa drugim svetovima. Mnogi su nastojali da napišu knjigu svoje sudbine ili da je barem pročitaju. Prema tome, kako god nazvali knjigu — svejedno ćete se ponoviti — sve je već bilo! A ja nisam želeo da se ponavljam, zato što sam uveren: o takvom iskustvu kao što je moje, zasad niko nije ispričao. Napokon sam se zaustavio na onom naslovu, koji je čitaocu već poznat. Srećan sam zbog toga, što sam dobio priliku da primim kroz proces viših posvećivanja izuzetna znanja, koja imaju ogroman značaj za sve koji danas žive na Zemlji, i da prenesem ta znanja na čisti list novog milenijuma. U blok moskovskog zdravstvenog centra, pored Mitina, mene je dovelo teško oboljenje bubrega. Raspoloženje mi je bilo najpesimističkije: bolest je prolazila kroz moju sudbinu nemilosrdnošću pluga, menjajući sve planove, prisiljavajući me da prekršim obaveze prema određenim ljudima. Nekada jedna od najvećih u svetu, već nekoliko godina je bila u bednom stanju — više milijardi duga, dezorganizovanost, kolektiv izmrcvaren neprestanim otpuštanjima. Tehnička oprema je uništena: računarski softver koji je, na primer, prethodni direktor objedinio u nekakvo malo preduzeće i koje je potom, nekako u trenu, nestalo zajedno sa opremom i direktorom. Ugledni pisci Rusije su skretali pažnju predsedniku države Borisu Jeljcinu na sramotno stanje. Zahtevali su da se stavi tačka na uništavanje izdavačke kuće, koju su po značaju u kulturi poredili sa Boljšoj teatrom i Tretjakovskom galerijom. Mnogobrojni članci u štampi, kolektivna pisma kulturnih i društvenih radnika — to je ustaljeno stanje uznemirenosti tog vremena. Ali se novac, razume se, nije našao, te je zato bila doneta uobičajena odluka za ovakve slučajeve: pojačati rukovodstvo kuće. To, čini se, nije mnogo, ali je spolja gledano efektno. Premda su budućem direktoru obećali finansijsku pomoć, zajedno sa moralnom podrškom. Upravo tada me je i pronašao, izuzetno cenjen s moje strane, Boris Andrejević Možajev. Predlog je bio neočekivan. Bio sam njen osnivač i generalni direktor. Posao nije išao loše, perspektive su bile odlične — šta bih još hteo? Skoro godinu dana odatle nije izašla na svetlost dana ni jedna knjiga. Urednici, koji su govorili neke strane jezike, primali su platu od 146 000 rubalja posle denominacije 146 rubalja. Zbog dugova su im pretili da će isključiti struju, grejanje, telefone. Potpuno realna, a za neke i priželjkivana prilika, da bankrotira izdavačka kuća i da se stavi na prodaju njihova zgrada. Ljudi, koji su prouzrokovali to propadanje, bili su već spremni da kupe kuću na Novoj Basmaniji i da uđu u nju ne kao gosti ili zakupci, već kao gazde. Shvatao sam da spojiti takve dve odgovorne dužnosti, neće biti ni malo lako. Da, sumnje su me mučile. A i nadanja Borisa Andrejevića... Upoznali smo se odavno, i za sve godine prijateljstva sam se privikao na činjenicu da, ne samo što se divim tom čoveku, njegovom karakteru, čvrstini, već da nastojim svim silama da bar u nečemu ličim na njega. Delimično svesno, ali verovatno mnogo više na drugom nivou, koji ne podleže racionalnom rasuđivanju. A sudbina je baš snažno prodrmala Borisa Možajeva. Ali, kako ga nije ni zdrobila, a ni razbila, on je strpljivo i umešno podnosio njene udarce. Kao svaki istinski umetnik, Boris Andrejević je shvatao da je njegov put — put na Golgotu. Možda, ne toliko istorijski značajan, i ne tako uvežban od strane vlasti kao kod Solženjicina koga je on u svoje vreme štitio , ali, koji s ličnog stanovišta nije bio ništa manje trnovit. Za razliku od mračnog, neprestano svesnog svog istorijskog značaja A. Solženjicina, Možajev je nosio svoj krst vedro, nadgledajući vragolasto svoje progonitelje, partijske funkcionere. Kao i mnogi njegovi savremenici, bolno je osećao prezir prema ličnosti od strane države, i izuzetno dobro je shvatao da za državnog činovnika, čovek nije najveća vrednost Svemira, već samo ciglica u izgradnji opsena. Sistem je grubo i krajnje bezočno nasilno upadao u naše duše, ne mogavši, ipak, da shvati da mu glavna pretnja dolazi baš od, spolja se činilo, popustljivih ljudi, ali koji su brižno čuvali unutarnje jezgro ruskog karaktera običnih muškaraca i žena, o kojima je tako toplo pripovedao Možajev. Pisao je o tome da se ništa novo ne može izgraditi na krvi, kroz zlodela i nasilje. Pozivao je na sklad duhovnog života. I sa gorčinom je shvatao kako se poslednjih godina umesto starog sistema stvara novi — isto tako bezdušan, uz identičnu državnu ravnodušnost prema čoveku. I već su bili napisani oni njegovi romani, priče i novele, koje će svakom čitaocu, koji se izgubio u destruktivnim procesima ruskog života, pokazati zašto živeti i kako živeti. Zar sam mogao da odbijem Borisa Andrejevića? Tako je došlo do toga da prihvatim. I šta, direktor postoji, koraci su sprovedeni, paraf je stavljen — i o problemima izadavčke kuće su svi istog trena zaboravili. Siguran sam da se to ne bi desilo da je Možajev bio zdrav. A već je bio teško bolestan. U januaru sam postavljen na dužnost, a drugog marta je Boris Andrejević otišao iz ovog života. Možda je iznenadni osećaj napuštenosti pospešio moju bolest? Ja tada, bez obzira na već ozbiljnu životnu dob, mnogo toga nisam znao, niti razumeo. Šta je to život, šta je to smrt? Prošlo je tri meseca, problemi su tek počeli da se rešavaju, a oba moja bubrega su otkazala normalan rad, a jedan od njih, levi, lekari su predložili da se ukloni. Osećaj beznađa, očaja, nemogućnost da svojom voljom izmenim situaciju, nisu me napuštali. Jednog od takvih neveselih dana, u meni kao da je bukvalno kliknuo neki prekidač. Odjednom sam tako jasno video daleke događaje, koji se uopšte nisu odnosili na našu epohu, ali su toliko povezani po smislu sa našim vremenom, s mojim ličnim stanjem, pa... Ne, to nisu bili snovi, već upravo vizije. Pri čemu je jasnoća slike toliko prevazilazila mogućnosti uobičajenog vida, da je to već samo po sebi dovelo do šoka. Zaboravivši na bolest, počeo sam grozničavo da beležim sve, što je prikazivao mojoj svesti čudnovati ekran mog unutarnjeg viđenja. Nemoguće da bi plod mašte bio toliko uverljiv, pošto je on ipak više misaon, nego čulni proces. Uglavnom, svako ko to želi, može da pročita ovu knjigu. Nisam morao da ih dopunjavam izmišljotinama, nasilno spajajući sa fantazijom otkriće koje se probilo iz duhovnog sveta. Jer, to je neodvojivi deo mog istinskog postojanja, moje sudbine. Naprosto, nisam imao prava da predajem moje vizije izmišljenim herojima, fantomima virtuelne stvarnosti. Sve je započelo u toku sna. Učinilo mi se da je nekakva nepoznata sila odjednom otkinula mene iz sebe i bacila u tamu. I tama me je neočekivano dohvatila, zavrtela se i ponela, ne nadole, ne uvis spiralno, već sve brže i brže, dok me iznenada nije bacila na tvrdo krševito tlo. Teškom mukom sam se pridigao, snagom volje umirujući bol koji mi je probadao telo, i preleteo pogledom uokolo. Mesto, na koje sam izbačen nepojmljivom silom, bilo je prožeto lelujavom, kao u kristalnoj kugli, svetlošću. Nisam mogao da vidim ništa uokolo zbog uskovitlanih, živahnih pramenova magle, koji su se talasali dole, pod mojim nogama i sa strane, i posvuda kuda sam pokušavao da pogledam. Nestrpljenje i srdžba su istovremeno ovladali mnome. Iako ti osećaji nisu uspeli da se uobliče u misao, njih je bukvalno nešto istrglo napolje i usmerilo onamo, kuda je bio usmeren moj pogled. Višestruko pojačani nekakvom povezanošću s njima i iznenada stečenom snagom, oni su udarili maglu snažnim, fizički primetnim talasom, a magla ispred njih se odazvala, pokrenula i počela da iščezava. Jedva sam uspeo da odskočim, oprljen vrelinom beskonačnog plamena. Celo prostranstvo je bilo ispunjeno vatrom, koja se kovitlala i padala narandžastom maglom u skerletnoj svetlosti, bacajući uvis, nalik na perjanice, snopove iskri. Svetlucajući i nestajući, iznova oživljavajući, vijugajući i izlivajući plazmu, titranje ognjenih jezičaka je stvaralo tonske vibracije, slivajući se u muziku plamenih šara. Sve ispred je bilo satkano od zvuka i boje, pomamnih, kao izlivanje ognjenih reka pri erupciji, i tananih, jedva primetnih, kao jesenja paučina u šumi. Plavo, zeleno, žuto, smeđe i ružičasto — sve je igralo, prelivalo se, treptalo, naizmeničnim zaslepljujućim bljescima i crnim svetlucanjem polja od lave. To je bila muzika Postojanja, koja se njihala u igri samoizražavanja tela Svemira. Zvuci su uzletali na jezičcima plamena i padali dole, stapajući se u padovima i uzletima, čas u tihom romorenju milijardi vatrenih suština koje ne znaju cilj svoga rođenja, čas sa pretećom rikom pobesnele plazme, čas sa tužnom pesmom sazvežđa, dozivajući se na raskršću prostora i vremena. Iz njegove utrobe su se čuli nekakvi jecaji i glasovi, promicale su nejasne siluete, delići rušilačke realnosti, sante leda i vodeni stubovi. Šibali su gromovi, probijajući tamu i u magnovenju, zaglušni huk razjapljenog bezdana. Činilo se da je svet je umro, da ga više nema. Ostalo je samo ono što je ležalo usred nepoznatog i tajanstvenog — oslobođeno bezumlje zvano Haos. On je pažljivo ustuknuo, i bezdan je prekrila magla. Iznova se pojavila jednolična, sitnim kamenjem pokrivena površina. Prostirala se toliko daleko, koliko su mogle da vide oči u tom svetu, to jest skoro do beskonačnosti. Nekakvim nejasnim osećajem se dosetio da, ukoliko bi ipak odlučio da krene po tom kamenju uprkos njim zamišljene slike, kroz neravnomernu polumračnu svetlost, ne bi mu bila dovoljna večnost da stigne do kraja umarajuće, turobne jednoličnosti, zato što je upravo od večnosti i bila stvorena kamenita visoravan. Magla se iza njega još nije razišla, tek se malčice povukla, otkrivajući to isto neravno kamenje i ravnicu. Užas što se našao u toj jednoobraznoj beskonačnosti pobedio je strah, i primorao ga da se baci u uskovitlane talase koji se povlače, da ga ne bi iznova opkolili sa svih strana. Sad je shvatio: treba biti oprezan, ovaj svet je isuviše osetljiv na bilo koji pokret njegove duše, bilo koju želju, na sve moći koje se skrivaju u dubinama njegove biti. Magla je bila opasna. U bilo kom trenutku je mogla da mu podmetne pod noge bezdan ili glib močvare. Ali, ostajala mu je mogućnost izbora, koje ne bi bilo kada bi nestao. Čovek u koga se premestilo moje Ja, znao je skoro sigurno, budući da se ne jednom našao na visoravni ranije, da je upravo to mesto početak njegovog puta, čiji kraj on nije znao, niti osećao. Opipavajući nogom tlo, pažljivo se pokrenuo napred, iako je bilo besmisleno pokušavati da pogodi smer u tome što ga je okružavalo. Prostor i vreme su u tom svetu imali drugačija svojstva, koja je bilo nemoguće odrediti uobičajenim geometrijskim i fizičkim pojmovima. Nije se žurio, opipavao je put nogom pre nego što bi preneo težište tela na nju, pa se zato jedva i pomicao. Ali, udaljenost pomeranja nije zabrinjavala putnika. Jedan pogrešan korak — i on bi nestao u beskrajnim prostranstvima Vaseljene. Zbog toga, pre nego što učini taj korak, trebalo je da oslušne šumove i zvuke koji prodiru u njegov mozak i, pouzdavši se u zov jednih, odbije druge. Jednom se pod nogom nešto pokrenulo, oživelo i počelo s mukom da se izvlači iz kamena uz prigušeni jauk. Nije znao šta je to. Prepoznavao je samo njegovu divovsku veličinu i zloslutnost. Ali, uplašiti se i uzmaći bilo bi isto tako opasno, kao i da krene nepromišljeno napred. Naredivši mozgu da izdvoji iz krvi jedan od najaktivnijih regulatora nervne napetosti — acetilholin, kako bi se snizio krvni pritisak i usporilo grčenje srčanog mišića, putnik nije dozvolio ni mrvici straha da prodre u srce, naprezanjem uma zaustavivši već započeto izlučivanje adrenalina iz nadbubrežne žljezde. Spaslo ga je umeće da potčini unutarnje procese naredbama volje. Stvor koji je iskrsao iz kamena se umirio, umukao i iznova se zavukao u nepomičnu kamenitu površinu, koja se pružala po spoljašnjem svetu, ali je dolazila iz unutarnjeg sveta. Ni jednom od njih putnik više nije pripadao. Trebalo je odlučiti, kome poveriti sebe — glasu straha ili intuiciji. Ispred je bila opasnost, ali ipak opasnost, koju je snagom volje moguće savladati, što je u krajnjem slučaju jednom već uspeo da uradi. Neizvesnost ga je očekivala u bilo kom drugom smeru. Da li će se pokazati blagonaklonom ili neprijateljskom — nemoguće je bilo predvideti. Čak su i glasovi koji su ga prožimali bili odveć mnogobrojni i isuviše nejasni da bi se razumeli. No, jedan, s molećivom intonacijom, koji mu se iznenada učinio poznatim, začuo se upravo sa onog mesta koje ga je skoro progutalo, a pred kojim se sada nalazio. Putnik je zakoračio na oživljeni kamen i odbacivši nedavni oprez, trkom je jurnuo u maglu. Površina pod njim se opet zaljuljala, ali ne toliko da bi ga oborila — blagi zemljotres, jačine tri-četiri stepena. Sada je već bilo sigurno da se više ne sme zadržavati ni tren. Napregnuvši sve svoje snage, ali nastojeći da sačuva unutarnji mir, trčao je u nepoznato po nemirno podrhtavajućem kamenju, koje je pokušavalo da se ovaploti u nešto, kroz maglu Svemira, vremena i prostora — napred ili nazad, gore ili dole, u prošlost ili budućnost, negde... Putnik učini još nekoliko velikih skokova i ugleda onoga koji ga je dozivao. U pokidanim pramenovima magle nazirala se figura čoveka, nalik na utvaru, sa čudno iskrivljenim, očigledno povređenim vratom, u pocepanim, krvlju isprljanim prnjama. Njegova duga, zamršena kosa i brada tresli su se od neprekidnog trzanja mišića. A mržnjom plamteće oči, netremice su posmatrale došljaka. Iznenadnim grčevitim pokretom polupriviđenje precrta rukom prostranstvo nekakvim posebnim znakom, i sve uokolo se uzburka i uskovitla. Pored samog lica putnikovog začuše se udarci moćnih krila. Ne razmišljajući, automatski, kao znanjem koje ga je nagnalo da deluje, a bilo je utemeljeno u njemu na nivou instinkta, naredio je senki svoga tela da ode u svetlost i postane prozračna. Trenutak kasnije, kandže čudovišta prođoše kroz njega, ne naškodivši mu. Ne bacajte bisere svinjama — ezoterijski uvijenim jezikom odgovori putnik, te strogo upita: - Ko si ti i zašto si mi preprečio put? Čovek u prnjama se naceri: - Ko sam ja? Ti me to pitaš? Zvuk njegovog urlika je razvejao maglu, a njegovo lice postade vidljivije. Izgledalo je nekako rasplinuto, nerealno, bukvalno kao da je navrat-nanos zalepljeno od uokolo zakovitlanih prljavih krpica. Ali su mu oči bile stvarne i gorele istinskim plamenom života. Kakva je to sreća - sve zaboraviti. A meni takva sreća nije data. On opet podiže ruku i napravi neki znak. Tup, hipnotišući bol izbi u putnikovom mozgu, i telo kao da se nalilo olovom. Osetio je da je tuđa volja prodrla u njega i da pokušava da mu izjede, rastoči ćelije mozga. Trebalo je suzbiti gnev i iznaći u duši ravnotežu između razdraženosti i delanja, uspostaviti neprobojni zid spokojstva i pokušati istisnuti iz sebe neprijateljsku silu, isuviše opasnu u tom prostoru opsena. Ali, činilo se da je ovog puta zakasnio. Centrifugalne sile su ubrzale svoje kretanje i uvukle u svoj pogibeljni vrtlog holograme života, nanizane na proteinske strune neurona mozga. To je pojačalo nepromenljivu neodređenost realnosti i podiglo potenciju novih okolnosti suprotno od Unutarnjeg Potencijala. Putnik je uspeo da ispolji unutarnje saglasje sa ovim neznano otkuda izniklim uverenjem, i ispoljena realnost se raspade. Njega kao da je moćna sila iznela iz smrti u rođenje, u onaj svet u kom misao traži telo za svoje ovaploćenje. Zaslepile su ga blistave žive boje, zračeći saosećanje i ljubav. Sve uokolo je bilo ispunjeno htenjem da pomogne i zaštiti — svi prelivi svetlosti i zvuka, sveprožimajuće prostranstvo želja, hitalo je u susret njegovom strahu i molbi. U samo jednom beznačajnom trenu, on je iznova uspostavio centripetalne snage ličnog Potencijala i započeo stvaranje nove Projavljene Realnosti. Zadovoljno motreći raspadanje telesnih oblika putnika, njegov tajanstveni neprijatelj je preneraženo podigao obrve, ugledavši kako su se iz nesređenog treperenja pred očima, poput čarolije, rasparčavaju energije, te su odjednom izronile i lebdele jasnim geometrijskim četvorouglima čudnovate suštine — troglava aždaja, sa krunama posutim dragim kamenjem, dve velike kugle — crvena i narandžasta, Svevideće oko. Aždaja je neodobravajuće pogledala čoveka u dronjcima i okrenula se. Iz čeljusti njene srednje glave otrgao se ravnomeran plavi zrak i udario u ono mesto, gde je upravo stajao putnik. Iste takve zrake su ispustile iz sebe kugle i oko. Obrazovala se obrnuta piramida, uperena svojim vrhom u haotično prskajuće, polagano umiruće energije. Iznenada se, na raskršću zraka pojavila čudna silueta dvoglavog čoveka: jedna glava je bila ženska, druga muška. Snažni mišići su zračili neshvatljivu Zemlji snagu. To je bio bog koga nazivaju: Prvi u rodu. On se protegnuo kao da proverava pouzdanost novog tela, i preteći pogledao u onoga, ko je postao uzrok njegovih neočekivanih transmutacija. Aždaja, kugle i oko su se smanjili i uvukli u iznova materijalizovano telo. Sa takvim pokroviteljstvom sebi možeš dozvoliti da budeš neustrašiv. Da, ja nisam tako moćan kao ti - sa gorčinom je nastavio protivnik. Ponekad je gorčina mržnje kao poslastica.. Intonacija, kojom su bile izgovorene reči, kao i izraz lica čoveka u dronjcima, opet su se putniku, koji je postao bog, učinili poznatim. I nekakvo maglovito sećanje se pokrenulo u njemu. Jarost i mržnja su do te mere izobličile lice onoga koji mu je preprečio put, da je delovalo nepojmljivo - zbog čega se do tog trenutka nije bacio na onoga, koga je tako očigledno smatrao svojim neprijateljem. Ali se isto tako iznenada, čudni čovek umirio, i samo su njegove oči, kao i pre, plamtele mržnjom. Zbog tebe, ja bezmalo dve hiljade godina bludim u prostranstvu obmana, samo sa jednim ciljem, samo sa jednom mišlju — da ti se osvetim za sve muke. Tamo gde ti stojiš već je prolivana krv. Tu je izgubio život ne samo jedan umišljeni čarobnjak. Ovo prostranstvo poznaje ukus krvi i halapljivo je proždire. Da nije tvoje proklete veštine, u kojoj si, moram priznati, postigao neverovatne uspehe, tvoj put bi se zanavek prekinuo ovde, a ja bih ovladao tvojim zemaljskim telom, prošavši po rezonantnom talasu natrag. I muke tvoje će biti uzaludne. Oh, kako je teško breme moje mržnje prema tebi! Moram da nađem svoj put. Iznenada on koraknu ka njemu, a njegovo lice, ispunjeno izrazom svirepe sile, približi se licu boga. Pa, zar to nisi želeo sâm? Možda si baš hteo da budeš prevaren? Zašto me nisi zaustavio onda? Nikada to neću uspeti da zaboravim — prokrklja neznanac i zabode prst u kvrgavi nakazni ožiljak, zaobilazeći ono mesto na kom je vrat bio iskrivljen. I odjednom iščeze, kao da nikada nije ni bio ovde. Čovek, pozvan iz tame, bez traga se rastvori u svojim prljavim dronjcima. Trenutak je bog stajao zamišljen, no pošto je bio privučen nečijom tuđom voljom, iznova pohita napred. Njegova svest se ispunila nejasnim predosećajem predstojećih promena. Nije je bilo ni napred, ni nazad. Nestala je i beskrajna kamenita ploča, posuta sitnim krhotinama kamenja. Sijalo je sunce i nebo je bilo plavo. Bog je stajao na vrhu gore, oko koje su se sa svih strana dizala nova brda, prekrivena zelenilom i drvećem. U daljini je šumelo more, u koje su se sa padina, po uskoj priobalnoj dolini, slivali potoci i brzaci. Nigde na zemlji nije video takvu lepotu, ali mu se iz nekog razloga činilo da je to mesto na kom se obreo, njemu poznato, i da je nekada davno već bivao ovde, u ovim gorama. Nejasan osećaj, da se sve što se s njim desilo sada, već događalo ranije, i to je pokrenulo određeni predosećaj približavanja skorih događaja. No, iznova je snagom volje odagnao nejasna sećanja, pre nego što uspeju da stvore nekakvu želju i ne izazovu nove preobražaje prostranstva. Pretila mu je opasnost, budući da još nije ovladao u potpunosti svojim pamćenjem. Sa planine je vijugao puteljak. Bog je sigurnim korakom krenuo njim i počeo da se spušta nizbrdo. Sa svakim korakom se sve više i više uveravao da je prostranstvo dobilo stabilan oblik. Činilo mu se da su ti oblici izvučeni iz dubina njegove biti, a kojih se više nije sećao, niti ih je poznavao, a koji su se pritajili u njemu neodređenim osećajem neotkrivene tajne. Koračao je mirnim, odmerenim korakom odbacivši sumnje, uveren u to da je našao svoj put, čime god da se taj put završava — besmrtnošću ili smrću. Ushićenje je bilo tako veliko, da bog nije ni primetio nastale na sebi promene. A one su se pokazale kao apsolutno suštinske: dve glave su se iznova slile u jednu, kratka kosa je toliko porasla da je padala preko ramena, pojavila se brada, nos se ispravio i istakao, a oči su mu upale kao kod čoveka koji mnogo dana pati od nesanice. Pa i celo telo se skupilo i usahlo, dobivši neverovatnu lakoću, koju nikada pre nije mogao da dostigne. Izmenila se i odeća. Sada je na njemu bila dugačka košulja od grube tkanine, preko koje je preko ramena bio prebačen tamni ogrtač, prekriven drumskom prašinom, a u pojasu je bio stegnut vrpcom. Na nogama je imao sandale sa kaiševima oko zglobova. Glavu mu je od žarkog sunca štitila bela lanena marama. Sa svojim novim izgledom, bog je išao kroz šumarke maslinovog drveća, kroz cvrkut ptica, kroz zamiranje sunčeve svetlosti u danu koji se gasi. Slušao je šuštanje u šipražju i slabašne uzdisaje drveća, koji su se slivali u otegnuti uzdah tuge. Njegove noge su napokon osetile pouzdanu, čvrstu zemlju pod sobom, a koža tela se sa zahvalnošću odazivala na milujuće daške vetrića. Spuštao se sve niže i niže, opčinjen verom da je najzad dostigao željeno. Okolina je bila nalik na ono, za čim je tako dugo tragao. Staza se iznenada spojila sa prolaznim putem. On je produžio mimo staje za ovce, opasane živom ogradom od pasje leske. Kod ulaza su stajale male taljige natovarene korpama sa sočivom, bobom i lukom. Magarci, telad, ovce i koze su se gurali oko taljiga okruženi sa nekoliko muškaraca i žena, ali niko na njega nije obratio pažnju. A kasnije, posle pola sata, u daljini se otkrila panorama drevnog grada, zaštićenog moćnim snežnobelim zidinama. Hramovi i dvorci su vinuli uvis svoju veličanstvenost, a na padinama brežuljaka su se u terasastim kvadratima prostirali stambeni blokovi, te on iznenada prepozna to mesto, ne jednom ranije viđeno, a već mnogo puta zaboravljeno. Setio se svog predodređenja u zemlji koju je pronašao. Kao omađijan, posmatrao je rasprostrto pred njim prostranstvo. Korak mu se sve više i više ubrzavao, dok nije neprimetno prešao u trk. Neudobne sandale su ga udarale po petama, remeteći mu ritam. Ali je ipak trčao i trčao, sve dok vazduh nije počeo da mu dere i peče grlo. Snage mu je ponestajalo, noge su se uplitale, odbijajući da se povinuju. Samo je izuzetnim naporom volje prisiljavao sebe da se kreće onamo, gde su ga već čekale smrt i besmrtnost. Neveliki kamen koji mu se našao ispod sandale, odjednom se zaljuljao pod težinom njegovog tela i on izgubi ravnotežu. Bog nespretno zamahnu rukama i pade na put. Tada još nisam znao da retrospektiva događaja od pre dve hiljade godina ima direktan odnos, ne samo sa mojim sadašnjim stanjem, već i sa budućim. Budućnost još nije stigla, ali u skladu sa tajanstvenim zakonima, nama još nespoznate Vaseljene, sve se već desilo u nekoj drugoj dimenziji. A zasad sam razumevao događaje po uobičajenim parametrima i shvatanjima. Oni su se činili kao nekakva iskra stvaralačkog nadahnuća. Nisam naslućivao da je to jasan znak koji nagoveštava promene u životu i sudbini. Znak, koji svedoči o večnosti i bekonačnosti, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Pokušavao sam da analiziram zadivljujući fenomen uz pomoć svog iskustva. Švajcarski psiholog je najistaknutiji sledbenik i kritičar Sigmunda Frojda, osnivač novog pravca, nazvanog analitičkom ili dubinskom psihologijom. On se pre svih približio saznanju da čovek - nije slučajna pojava Univerzuma. Jung je tvrdio da, navodno, postoji nekakav nematerijalni svet — smisaono polje. I da u tom polju postoje ideje, misli, znanja prošlosti - sadašnjosti — budućnosti. Platonovski idealizam u savremenoj varijanti. Ne, to nije šablonska karakteristika, već ukazivanje na povezanost vremena i tradicije. A možda je ona sama — duša, delimično postojeća u materijalnom telu, a delimično stopljena sa tim smisaonim poljem kroz nesvesno. Tada je svest — manifestacija nematerijalnog prostora u materijalno-uzročnom svetu, a smisaono polje je — projekat razvoja Vaseljene. Jung je bio zabrinut za budućnost čovečanstva. Izlažući opasnosti svoju reputaciju ozbiljnog naučnika, lojalnog tradicionalnoj nauci, on nastoji da upozori čovečanstvo na buduće kataklizme. Ovakve misli su bile bliske mom pogledu na svet, i reklo bi se, da mi budućnost moje psihe ne preti. Ali, zar nije već započela kataklizma u pojedinačno obuzetoj, to jest, mojoj glavi? Jednom prilikom sam u sumrak ležao u bolničkom krevetu i gledao televiziju. U trenutku sam zatvorio oči — i iznova je u tami jarko bljesnula bela zaslepljujuća tačka. Bukvalno je eksplodirala iznutra. I tako, mene više nema ni u bolničkoj sobi, niti uopšte na ovom svetu. Nešto me je uvuklo u nekakav tunel, u kom sam nezamislivom brzinom proleteo po vijugavom hodniku, nalik na gipko pokretno crevo. Te sam se tako obreo u tom smisaonom polju, gde se, po Jungovoj tvrdnji, neprestano stvara i komplikuje projekat razvoja Vaseljene. Kasnije sam doznao da je upravo taj događaj nalik snu, izuzetno važan za evoluciju bilo kog čoveka. Čak i slučajna poseta nematerijalnom informativnom prostranstvu, predstavlja propusnicu za svet najneobičnijih doživljaja — u ovom i onom, drugom životu. U sušitni, to je trenutak začeća novog sveta, koji oplođuje ljudski duh. Otvorilo se neuobičajeno prostranstvo, u kom su se neprestano stvarale precizne geometrijske figure, stukturno izuzetno pokretna sredina. Bezbrojne transformacije okoline, stvarale su rombove, lopte, kupe, kocke, trapeze, polusfere, složene konstrukcije — tetraedre, piramide, ikozaedre, dodekaedre. Figure bi se trenutno obojile — čas nežnom sunčevom oker, čas hladnom živinom metalnom, čas prodornim plavetnilom — i odletale bi dalje, pokoravajući se složenom, ali veoma određenom ritmu. Sve se veoma lepo, jasno, energično menja u beskonačnom prostranstvu. Sve je prožeto moćnim, matematički tačnim impulsom života. Neću da kažem da je ovo bolje od našeg sveta. Naprosto je to nešto potpuno drugačije — matematika, tačne forme u nizu beskonačnih geometrijskih preobražaja, impulsa, vibracija. U tom prostranstvu, u kom ne postoje nikakva zemlja i nebo, stajao sam oslonjen na prazninu. I svako ubrzano uzajamno delovanje mnoštva geometrijskih oživotvorenja, marljivo me je zaobilazilo zbog mog očigledno neplaniranog prisustva ovde. Odjednom, kao da su istrgnute sa platna Salvadora Dalija, iz beskonačnosti su neujednačenim, ali tačno osmišljenim cik-cak kretanjem, doletele tri blještavo bele kugle. One su vukle za sobom crvena elastična creva, pažljivo vibrirajući moćnim, silovitim životom nepoznatog razuma. Zaustavivši se ispred mene, one kao da su proučavale, čime preti moje nezvano prisustvo ovde, i umirivši se, iznova nestadoše sa svojim beskrajnim crevima u beskonačnosti. Kugle su očigledno imale funkciju stražara, i to što nisu pokazale neprijateljstvo, zahteva tumačenje. Iznenada se preko puta mene otvorila jedna od piramida. Njeni zidovi su se naprosto odvalili u stranu sa četiri identična trougla. Otkrio se uređaj, u kom je neprestano nešto iznutra iskakalo i opet iščezavalo — točkići, cilindri, lopte, trake Mobiusa, čudnovati mali čekići, male poluge i tegovi. Sve to je nečujno i svrsishodno obavljalo nedokučivi posao oko poluprozračne prizme. Bio sam u takvom prostoru dva puta. Drugi put mi se to desilo na času na Akademiji, kasnije stvorenoj na moju inicijativu, uz novu energo-informacionu tehnologiju čuvenog ukrajinskog ekstrasensa Lapšina, a gde sam imao mesto potpredsednika. Uz to, kao dopuna onome što sam ispričao, ugledao sam još i čudan, veoma tanak sat, iz kog su se na sve strane protezale svetleće niti, nalik na raznobojnu paučinu, a koje su sobom obavijavale sve uokolo. I još jedan, peščani sat, koji se okrenuo sam od sebe udesno i započeo neki zagonetni proces. Pri tom se nisam nalazio u stanju sna i neprestano sam bio u razgovoru sa instruktorom. Takav geometrizovani prostor — nije jedini u koji čovek može dospeti. Ima ih na hiljade različitih, i iza svakog se krije tajna Vaseljene. Problem je u tome što činjenice o kojima saopštavaju ljudi koji su boravili u nekim drugim dimenzijama, teško podležu procenama i istraživanjima. Tim pre, što nije svako u stanju da ih jasno zapamti i iznese. Psiholozi obično klasifikuju slične priče kao autoskopske halucinacije, koje su veoma često povezane sa infektivnim bolestima, povredama mozga, alkoholizmom, narkomanijom, epilepsijom. Pa, kako u takvom slučaju objasniti realne činjenice, koje nesumnjivo ne ulaze u red subjektivnih iluzija ili halucinacija? Prirodno, sprijateljili smo se. Možda ironično, a možda i po zakonomernosti sudbine, Boris je nekada gradio bolnicu u kojoj je ležao sa mnom. A još ranije je u Uzbekistanu rukovodio najvećom fabrikom građevinskog materijala. Zato je i u privatnom biznisu relativno lako došao do značajnih pozicija. To je izuzetan čovek, velikog obrazovanja i blistavog uma. Snažan, otvoren karakter je u skladu sa njegovom sposobnošću da maltene trenutno proračuna različite varijante, a cilj postiže složenim, višeslojnim kombinacijama. On je verovao u snove, predznake, drugu realnost, te je sam tražio priliku da prošeta sa nekim, makar i u razgovorima, po lavirintima nepoznatog. Ispričao sam Borisu o svojim vizijama. A on, ne samo da se nije iznenadio, već me je zapanjio priznanjem — pokazalo se da je zbog svog čira na želucu tri puta bio na reanimaciji. I u stanju između života i smrti, video je potpuno iste slike geometrizovanog prostranstva. Po svoj prilici su upravo ta znanja o toj dimenziji života i dovela u svoje vreme Platona do uverenja da je svet ideja podjednako realan, kao i svet objekata. A možda čak i realniji. Jer, Platon je tvrdio da zemaljski objekti jesu samo senke ideja. I da je naša stvarnost u nekom smislu — halucinacija. Pa ipak, ne vredi proveravati njenu verodostojnost, udarajući glavom o zid. Ako je priroda stvorila naš svet, on joj je, znači, iz nekog razloga potreban. I u ovom svetu je iluzija života jednako vredna kao život — i iluzija smrti je ravna smrti, i ne sme se za sada promeniti bilo šta, zato što u tome nećemo uspeti. Boris Orlov je postao moj poverljivi slušalac. U to vreme su se vizije bukvalno obrušavale na moj jadni mozak. Pri čemu, one ni na koji način nisu uticale na percepciju stvarnosti. Naprosto su postojala dva sveta — naš, uobičajeni, poznat svima, i ono isto informaciono prostranstvo koje je zračilo u mene sve nove i nove pojmove. Ali je svi osećaju ili naslućuju, pošto bi bez nje nestao smisao života. Zaista, ako nema Boga, po čemu se mi onda razlikujemo od leptira koji živi jedan dan? I kakva je razlika, koliko ćemo živeti — hiljadu godina ili jedan minut — ako životno iskustvo iščezava sa tobom i nemaš kome da se pohvališ time? I ukoliko smo mi samo slučajni životinjski organizmi, etapa trenutnog hira prirode, i nehotičnog spajanja molekula — zašto onda ne bismo živeli po zakonima životinjskog sveta? Prestale bi brige o preživljavanju. A ljudski rod je, iz nekog razloga, stvorio kulturu... Ako Boga nema, onda je to uludo trošenje dragocenog života amebe... To, samo najgore ovce, ili tvoje kolege akademici, zaglibljeni u spomenike svojih naduvanih veličina, ne razumeju. Te ideje, koje sam ne jednom od njega čuo i prihvatao, Boris je izražavao i izuzetno originalno. U svakom slučaju, bar za mene. Ma, zato što ljudi ne shvataju da su odgovorni za svoje odluke. Za njih je sve prosto: hoćeš nešto — moraš da dobiješ. A čime ćeš odgovoriti za to što si dobio? Šta ti imaš, čime bi platio to zadovoljstvo? Uopšte ne umem mirno da živim. Ti imaš dovoljno svojih orlova, nisam ti baš preko potreban. A tamo, obećao sam Možajevu da ću spasti izdavačku kuću — i spašću. Ma, zar ne razumeš kuda te vode? Jer, neko namerno uništava vašu izdavačku kuću. Sede pametni momci sa naočarama i prave nacrte, kako da se primamljivo društveno preduzeće što jeftinije prigrabi. Čudo da ti još kod ulaza nisu polomili glavu. Zato što tamo igraju veliki igrači. Proanaliziraj: prvo dovedu preduzeće do nerentabilnog poslovanja, potom kompletnu tehničku opremu ubacuju u nekakvu malu firmu, sa kojom istovremeno i tehnika netragom nestaje. Ostalo je još samo da se zvanično objavi bankrot izdavačke kuće. Pri čemu, novog gazdu ne treba tražiti. On je već tu. Iz njegovih tamnosmeđih, istočnjački izražajnih očiju pljušte slapovi smeha. A tebe na deobu nisu pozvali. Inače bi u nevreme nešto o savesti počeo da trabunjaš. A šta poseduješ kao spasilac — nemerljivi novac, veze u vladi? Sam kažeš: na dužnost su me postavili, a Ministarstvo nije dalo novac ili, bar da dugove otpišu. Penali će početi da rastu, kazne. To nisu stotine rubalja, hiljade, već milijarde. Onda će struju iseći, vodu, grejanje, telefon. Zato što više nemaš čime da platiš za pogrešnu sudbonosnu odluku, osim zdravljem. Zato ti i vrte u glavi film o Hristu, te pošto si sada žrtva, tobom otplaćuju tuđe grehe. Zakoni Kosmosa su vrlo nemilosrdni — za sve se mora platiti. A ti si se, što je najvažnije, sam složio. Tebi su predložili, a ti nisi odbio. A sad je i srkući, koliko kroz kapaljku uspe da ti uđe. U tome što je Boris govorio, bilo je nečeg surovog, ali otrežnjujućeg, što me je primoralo da se ozbiljno zamislim nad onim što se događalo. I da to otkrijem iz nekog drugog ugla — ne s pozicije romantičnog heroja, već naprotiv, trezveno mislećeg čoveka, koji shvata da svaka odluka treba strogo da odgovara mogućnostima čovekovim, kakve god one bile — duhovne ili pragmatične. I uporedo sa tim razmišljanjima, u meni se sa sve većom i većom jasnoćom razvijao neki novi sadržaj — ne o mom, ne o tuđem životu, već o onom koji je stizao do mene iz prošlosti u sadašnjost, a zvao se Ješua. On je nastajao negde na obodima krševitog platoa pustinje, u bezbrojnim malim vulkanima, izazvanim vrelinom sunca. Kasnije su ga udari vetra koji se razvijao u gornjim klisurama, zahvatajući pregršti kamenih krhotina, raznosili u svojim šakama, kao rojevi surovih pčela. Ako bi se na putu tih gospodara pustinje našli životinja ili čovek, oni su ga boli isto tako nemilosrdno, kao prave pustinjske pčele. Tamnosmeđe, oštrovide oči Jovanove, koje su pomno posmatrale sve uokolo, u trenu prekriše duboke nepravilne bore. One su dale njegovom licu zlokoban, surovi izgled, zbog toga što su mu oči u uglovima bile prekrivene bolesnom, beličastom mrenom. Koža oko obrva se upalila i nadula, ali je pogled, koji je prljio svojim plamenom njegovu pokrivenu prljavštinu, prodro do duše Ješuine. I on se, naslutivši kome je bilo upućeno prezrenje Jovanovo, zimogrožljivo naježi. Jovan, opazivši duševno stanje došljaka, okruženog mizernom grupicom učenika, krenu ka njemu dugačkim, poletnim korakom. Lice proroka, koje je bilo osuto gnojnim kraterima, oivičenim masnom kožom, postade strogo. Prljava razbarušena brada prošarana sedim vlasima, zadrhta. Malena, slabašna figura propovednika iz Nazareta mu se činila jadnom, smešnom. Reči Jovanove su ispoljavale agresivnu odlučnost. Bezdušna prostota naredbe uzburkala je gomilu hodočasnika koji su ih okruživali, i naterala ih da se približe i zbiju. Ješua je pokušao da progovori, ali Jovan iznova dreknu sa histeričnim prizvukom u glasu: - Padni na kolena! U očima prorokovim se sada zaledio divljački strah i mržnja. Ješua je naslutio misli Jovanove, i to je bilo neprijatno otkriće. On je primetio kakva se opasnost krije u varjlivoj tišini, i njega uzdrma gnev i preka potreba da ga suzbije u sebi. On uzdahnu i namršti se ispod marame. Neizdržljivi smrad koji je stigao do njega od istrulelih zuba, još više je pogoršao i bez toga, neveselo raspoloženje. Nije očekivao da će se čuveni Jovan Krstitelj pokazati takvim pakosnim i otrovnim isposnikom, koji je ubio u sebi svaku ljudskost. Jovan se u trenutku izgubi, susrevši se sa takvom nepokornošću čovekovom, a koji je uz to, došao kod njega kao kod učitelja. Vujaklija Sad on obrati pažnju na sleđene ogorčene ljude, i ne našavši odmah šta da odgovori, sede na kamen preko puta Ješue. Sa Ješuinih usana skliznu bolni, izvinjavajući osmeh, koji uostalom, niko od hodočasnika nije primetio zbog marame preko njegovog lica. On se počeša ispod pazuha i ustajali vonj ispod njegove stare, pohabane odeće od kamilje dlake, zapahnu sve. Stojeći uokolo ljudi počeše da se zgledaju, i začuše se reči odobravanja među njima. Ko vam je usadio da treba da bežite od budućeg gneva? Gunđanje ispunjeno užasom, prostruja kroz masu. Ješua strgnu maramu sa lica i svi videše da je on ostao savršeno spokojan. Samo su mu oči potamnele. Oni su takođe verovali da spoljnim obredima spasavaju sebe i otvaraju vrata nebeska, iako su se klanjali drugim bogovima. U gomili iznova zavlada žamor, pošto su pokušavali da shvate izrečeno i da ocene, ko je od stupivših u dvoboj propovednika bliži istini. Da li je to moguće? Stojeći u gomili, farisej sa privezanom oko čela kožnom kvadratnom kutijicom, amajlijom, prevrnu očima i uplašeno uzdahnu. Njegova leva ruka, na koju je bila privezana ista takva kutijica sa zatvorenom u njoj molitvom, optužujuće se podiže uvis. Njegove nozdrve zverski zadrhtaše, uvlačeći vetar i prašinu. Onaj koji ide za mnom, krstiće vas Duhom Svetim i ognjem! Šum odobravanja prođe masom. Jovanovi učenici se zbunjeno zgledaše, primetivši da simpatije okupljenih prevagnjuju na stranu Nazarećanina. On je uzburkani okean i spasonosan splav na pretećim talasima. Vulkan koji bljuje lavu, i nepokolebljivo ostrvo spasenja u ognju koji proždire život. Ti moraš da veruješ, jedino da veruješ, a ne da umuješ. Ama, ti služiš ne nebeskom, već ljudskom. Optužba, za koju se Ješua brinuo da će je čuti, bila je izgovorena. Ponovo se gomila uskomešala, zagalamila, raspravljajući o izrečenom. Ali njegove nejasne reči ništa nisu popravile. Podignutoj na nebesima optužbi, ovakav protest je bio potpuno nezanimljiv. Ogorčenje, koje je neprestano narastalo u Ješui pod pritiskom unapred promišljenog razdraživanja Jovanovog, konačno je izbilo u uzajamnim optužbama. Tvoja samo pretrpava planine! Jovan je prebledeo od gneva. Prljava krpa koja mu je pokrivala glavu, pala mu je preko lica, a iz senke su zlokobno sevale jedva vidljive oči. Namestivši ruku kao zaklon za oči, zagledao se u onoga, koji se osmelio da mu protivureči. Bilo je primetno da se ovog puta Jovan izgubio i nije snašao šta da odgovori tom, neznano iz kog razloga se pojavivšem takmacu. Oči su mu iznenada postale ukočene i sanjive. Podigao se hitro sa kamena, i ništa ne odgovorivši, udaljio se prema mreži za muve koja je bila razvučena nedaleko, na tankim štapovima koji su se njihali na vetru. Legao je na zemlju, a komad prugaste tkanine — stare i već iskidane od vetra — ga je sakrio od gomile. Ješua uzdahnu i iznova pokri lice kutijem, i okrenuvši se, ode podalje od onoga, koga je do nedavno želeo da nazove svojim učiteljem. Masa je nemo posmatrala leđa Nazarećanina i nekolicine njegovih učenika, mumlajući nešto odostraga. Ovaj sadržaj je isprva u meni izazvao veoma veliku sumnju u njegovu verodostojnost. On je direktno protivurečio Svetom Pismu i onome, što je poznato o Jovanu Krstitelju. Ni kasnije nisam sasvim ustanovio, o čemu je on svedočio. Možda, uprkos planu Stvoritelja, učvršćenom tajanstvenom hologramskom šifrom četvorodimezionalne svesti u biblijskim tekstovima, stvarni Jovan Krstitelj nije prepoznao Mesiju, čiji je dolazak trebalo svečano da objavi? Jer, poznato je da su sekte Hrista i Krstitelja posle smrti svojih učitelja, aktivno bile na ratnoj nozi. Nešto se u tome ne slaže između onoga, šta je trebalo da bude i onoga, što se zaista dogodilo. Zbog čega se ne slaže? Prorok, ispunjavajući svoju misiju, iznenada, iz nekog zagonetnog razloga, zahvaljujući uplitanju moćnih natprirodnih sila, ili zbog otupljene intuicije u trenutku susreta — nije izvršio svoj zadatak. Zar se on nije sastojao u krštenju Boga u reci Jordan? Ova nepravilnost u sadržaju, mogla je da ima kobne posledice. Boga nisu prepoznali, a nije ga prepoznao ni onaj, koji je imao obavezu da ukaže na Njega. I prvi dolazak Hristov se delimično i zbog toga završio tragično. Posle proroka, da priznaju Njegovo Carstvo na Zemlji, odbili su i ostali. Zemaljsko ovaploćenje Božije je, u vezi s tim, odloženo na potpuno neodređeno vreme. Zaista, u stvarnosti su, u svakom slučaju, postojala dva sloja. Jedan od njih je — kako je trebalo da bude — uobličen u svetim tekstovima Biblije. Drugi je — kako se stvarno dogodilo — u istorijskim hronikama i svedočenjima savremenika. Polazeći od ovog drugog, krštenje Ješuino od strane Krstitelja, uopšte nije moglo da se dogodi u vreme naznačeno u Svetom pismu, pošto je Jovan već bio u tamnici i kasnije mu je Irod odsekao glavu. A postoji i treći sloj: onaj koji su meni pokazali. Šta se iza toga krije? Moguće da je to nekakva globalna promena društvenog pogleda na svet? Uklanjanje spoljnih ceremonija radi poimanja dubina i visina istine? A gde je istina? I kako se uopšte stvara potka realnosti? Možda se viđeno odnosi na neko drugo vreme, ili se čak zbivalo na nekom drugom mestu? U budućnosti, u prošlosti? Ali, sve ove misli će doći do mene tek kasnije. A tada sam bio toliko zaokupljen zapisivanjem svojih vizija, da nisam ni primetio kako sam počeo da ozdravljujem. Simptomi bolesti su primetno nestajali: i žućkasta boja kože, i bolovi u krstima. Uopšte više nisam razmišljao o bolesti, već sam doživljavao zadivljujući siže sa učešćem arhetipskih heroja, kao dramu ličnog postojanja. Počeo sam da predosećam da je to samo početak nekakvih izuzetno ozbiljnih događaja. Uskoro su me pustili iz bolnice. A proviđenje me nije primoralo da predugo čekam. Događaji su se bukvalno prikradali u moju sudbinu, nastojeći da deluju uobičajeno, neprimetno. I onaj, koji je stajao iza njih, čini se, ni sam nije bio siguran da li pravilno postupa. Prilazio mi je oprezno, kao da napipava u tami onoga, o kome je odavno znao i koga je, napokon, navodno našao. On je tražio Videćeg. Sa Vjačeslavom Lapšinom me je upoznao moj kolega sa Međunarodne akademije informatizacije, profesor Berežnoj. Anatolij Ivanović mi je odavno pričao o čarobnjaku iz Feodosija, koji vraća slepima vid, gluvima sluh, podiže na noge decu koja boluju od cerebralne paralize. Nisam verovao u čudesa, ali je krajičak svesti lovio nešto važno u toj energičnoj reklami. Berežnoj je čak specijano putovao u Kijev, u Lapšinov Centar, kako bi pripremio naš susret. On je govorio da moje naučne i poslovne veze mogu izuzetno mnogo da pomognu tom iscelitelju i dobrotvoru ljudskog roda da se nastani u Moskvi, gde je poodavno bilo vreme da se napravi zdravstveni centar Lapšina. I eto susreta u Kremljovskom dvorcu na V Međunarodnoj konferenciji informatičara. Ona se održala u jesen te, 1996. Berežnoj nije pogrešio: poznanstvo se zaista pokazalo značajnim. U Lapšinovoj pojavi je bilo nečeg demonskog. Podrugljiv pogled koji je jedva obuzdavao izveštačenom ozbiljnošću, kratka bradica, i čudan manir, da se nekako strelovito i okretno premešta u prostoru. A u isto vreme je bio potpuno izuzetan, zanimljiv sagovornik. Umeo ja da na sebe privuče pažnju, da vas zainteresuje svojom ličnošću. I nekako sam se neočekivano saglasio da mu pomognem - da nađe prostor i registruje u Moskvi, specijalno po njegovoj tehnologiji, Međunarodnu akademiju Lapšina. A ja znam kako sa tim da radim. Bioenergetska suština čovekova, zahvaljujući univerzalnoj uzajamnoj povezanosti polja sa osobom izmenjenog stanja svesti, može uzajamno da deluje ne samo sa materijom, već i sa poljima koja se manifestuju u ispoljavanju jednog kvantnog zračenja Kosmosa. Sva informacija u Vaseljeni je organizovana kao talasna frekventno-amplitudna struktura. Čovekov mozak je sposoban da ostvaruje kvantno-talasno dekodiranje holograma prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, materijalnog i nematerijalnog sveta. Da li ste nekada čuli za biokompjuter? I onda mi održa poduže predavanje. Pažljivo sam ga slušao. Bilo mi je zaista zanimljivo. Ali u večnosti ne postoji isti smer za sve što postoji u njoj. Vreme je da se shvati da je naše znanje — samo pojedinačan slučaj Univerzuma. Paleontologija je odavno ustanovila činjenicu skokova i iznenadnih pojava potpuno novih formi života, koje se, sa tačke gledišta uređene evolucije, ne mogu objasniti. Čovek je vrhovna, ali ne i poslednja karika razvoja na Zemlji. Sada se on, kao biološka vrsta, nalazi u krizi, koja će se završiti njegovom degeneracijom, ukoliko priroda ne uključi mehanizam adaptacije u novonastalim uslovima. Uz njegovu pomoć je moguće razvijati fenomenalne moći: različite načine gledanja — imam u vidu da to nije obavezno putem očiju, i da postoje nestandardne forme dobijanja informacija, skeniranje prostora, telepatija, vidovitost i mnogo toga drugog. Sve to će omogućiti ljudima da steknu instrument svog preobražaja, razvoja, opstanka. Sovjetski Savez je bio lider u svetu, ne samo po izučavanju ekstrasenzornih procesa, već i po dostignućima u oblasti bioinformacionih tehnologija, o kojima većina ljudi skoro da ništa ne zna. Neophodna je što brža likvidacija nepismenosti stanovništva u oblasti nadsvesne funkcije organizma i bioinformacionih tehnologija, koje uključuju u sebi: samostalno upravljanje čovekovim sistemima energo-raspodele i osposobljavanje mehanizama regulacije opšte energetske razmene. Da bismo ostali, mi moramo da se izmenimo, da promenimo navike, sklonosti, predrasude, da zaboravimo skoro sva stara znanja i steknemo nova. Slušao sam Lapšina, a u meni su se borila dva potpuno suprotna stava: želja da pomognem čoveku zanetom u svojim sanjarijama, i nekakva sumnja da je on zaista našao ključ do tajne života. I za sumnjičavost sam imao razloga. Njegovo rasuđivanje, naročito kada ga je brzo, brzalicom izlivao na slušaoca, delovali su pseudonaučno. A pri brižljivoj analizi se zapažala nekakva, skrivena u njima, netačna terminologija. I uz to još otvoreno upoređuje ljudski mozak sa mašinom. Sve u svemu, to je bila nekakva zbrka u koracima. A u isto vreme, u dubini otkrića koja je prosuo, zaista je svitao teško odgonetljiv tajanstveni svet, tačnije rečeno — nekakva nepoznata zemlja, poput Atlantide pod okeanom, skrivena ispod talasa reči i emocija. Osećao sam tu tajnu, odgonetao je, i težio ka njoj. Energetski kanali, akupunturne tačke i aktivnosti leve hemisfere zavise od dotoka energije u naš organizam. Ako je dotok energije u organizmu poremećen, počinje patologija - nastavio je svoju prosvetiteljsku delatnost ukrajinski čudotvorac. Slikari, muzičari, pesnici, pisci — to su oni ljudi, kod kojih desna hemisfera funkcioniše, tj. U celini, živost mozga oblikuje našu svest, te od harmoničnog rada obe njegove hemisfere zavisi stepen razvoja svesti, pa prema tome i podsvesti, kao i organizma u celosti. On se smeje: - Da bi se naškodilo umu — treba ga imati. Proanalizirajte taj život koji je oko vas — zar ćete ga nazvati razumnim? Sve u svemu, istraživanja su trajala nekoliko godina. Utvrđeno je da patološki poremećaji mozga, koji bi bili posledica rada po mom sistemu, ni kod jednog čoveka nisu otkriveni. Istovremeno je ustanovljena visoka produktivnost kratkoročnog i dugoročnog pamćenja, odlični su pokazatelji promene i preraspodele pažnje, i nesporno snižavanje faktora uznemirenosti na račun mnogo višeg tonusa simpatičkog nervnog sistema, koji je neuporedivo viši, ako se uporedi sa uobičajenim nivoom životne snage i psihičke stabilnosti. Ovaj razgovor je doprineo da su kasnije otkrili Akademiju Lapšina ne samo u našoj zemlji, već i u inostranstvu. Sam Lapšin je, kako smo se unapred dogovorili, postao njen predsednik, a Berežnoj i ja potpredsednici. Za samo mesec dana, okončavši svoje poslove u Kijevu, Vjačeslav Mihajlović Lapšin je prešao u Moskvu. Ja sam platio sve troškove oko registracije Akademije, još jedan naš osnivač je smestio o svom trošku Lapšina sa porodicom u jedan pansion u okolini Moskve, te smo se vredno uključili u organizacione procese. Istovremeno sam se pozabavio učenjem po metodici Lapšina sa instruktorima koje je on doveo iz Kijeva. U prvo vreme, uopšte nisam osećao nikakvu energiju, čak sam počeo i da nerviram naše strpljive učitelje svojim beskonačnim sumnjama. A potom se desilo nešto neobično. Cilj vežbe je, saglasno Lapšinovoj metodici — pojačavanje veza između dve hemisfere mozga, razvijanje određenih zona mozga, njegovih struktura moždane kore i ispod kore, energetskog i vaskularnog sistema desne i leve hemisfere mozga, homeostatskog mehanizma, koji treba da održava u ravnoteži dinamički sistem energoinformacione razmene i sistem krvotoka. Njena primena je povezana sa osobenim anodno-katodnim disanjem. I dok je moja supruga radila vežbe disanja, polažući mi po određenoj šemi, svoje dlanove na glavu, moj vid se iznenada, trenutno izoštrio. Pri tom se suštinski izmenila i koloristika vidne percepcije — boje su postale jarke, pune, čak se i njihov dijapazon bitno proširio. Odličan vid mi se sačuvao ne samo sledećih dana, već se nije pogoršao ni do dana današnjeg. Uzgred, iste takve promene su se dogodile i kod drugog učenika iz naše grupe — profesora Anatolija Ivanovića Berežnog. Sada uopšte više ne koristi naočare, što izaziva neprekidno čuđenje njegovih kolega i rođaka. Kasnije su počele promene sa pamćenjem. Najčudnije u tom procesu je bilo to, što se, kao i prethodni, ostvarivao veoma brzo, poput lavine. To se desilo posle četiri nedelje vežbanja. Vratio sam se kući, večerao, legao da spavam i odjednom mi se u glavi uključio neki čudnovati projektor. To, što sam video zahvaljujući njemu u snu, nije bio san. To je bio slajd-film, u kom su ogromnom brzinom, ali po tačnom hronološkom redosledu, bili prikazani moje detinjstvo i mladost, približno do dvadeset pete godine. Vrlo podrobno, čak krajnje pedantno, bio je prikazan i ceo naš dvorišni svet u ulici Staljina, u gradu blizu Moskve, Balašiha-3. Evo, sedim sa drugarima na klupama za stolom od dasaka, i slušamo kako svira i peva Petja Bičkov. Nema muzike, nema reči. Postoji samo snimak, ali se prisećam i muzike i reči, imena i prezimena dečaka, koje nisam video već četrdeset godina. A evo našeg jezera u šumi blizu stadiona. Pobegli smo iz škole sa časova zajedno sa Toljom Mališevim, Koljom Samohinim, Valerijem Jelisejevim. Satima smo bili u stanju da plivamo i ne izađemo iz vode. I tajanstveni projektor prikazuje naša ozarena, ushićena lica, svojstvena štencima. Kasnije se nešto dogodilo — utopio se muškarac. Svi rone tragajući za njim — pa i mi. Utopljenika vade iz vode i iznose na obalu. Stigla je hitna pomoć. Lekari pokušavaju veštačko disanje, ali je sve uzaludno. Spremaju se da odu. Žena utopljenika — krhka mlada žena — sama pokušava veštačko disanje, i ne dozvoljava da ga odnesu. Doktori i medicinska sestra je nagovaraju da ne troši snagu. Ona ih ne sluša i stalno mu skuplja i širi ruke. Doktori sedaju u kola i lagano odlaze. A posle samo jednog minuta, muškarac oživljava, mi trčimo da stignemo hitnu pomoć i vraćamo je. Eto tako — dan za danom, sat za satom — slajd-film otkucava moju mladost, i to, što mi je on prikazao, ponovo je oživelo u sećanju, dobivši svojstva realnosti. Svi ti neobični, u najmanju ruku za moj život, događaji — poboljšanje zdravlja, postignuto je bukvalno za tri-četiri nedelje, čudni rezultati sa pamćenjem, i to da sam, napokon, istinski počeo da osećam energetski učinak i da ga samostalno pružam drugima — naterali su me da se sa velikom dozom ozbiljnosti odnosim prema daljim izgledima saradnje sa Lapšinom. Prešao sam na drugi stepen obuke nešto kao drugi razred i dobio dozvolu da otvorim biokompjuter — mehanizam unutrašnjih i međuprostornih vizija. Čudesa me nisu primorala da čekam. Nepoznato mi je pružilo ruku saradnje. Već prvih dana rada sa biokompjuterom, to tajanstveno, što se krije iza praga svesti, odlučilo je da mi pokaže svoje moći. To je bilo učinjeno sa lakim, prijateljskim humorom i nesumnjivo nije imalo za cilj da me potčini ili uplaši. Prosto je želelo da mi objasni, do koje mere je nestabilna granica između onoga, što mi smatramo pouzdanom i realnom stvarnošću i onoga, što je Karl Gustav Jung nazivao smisaonim poljem, u kome postoje ideje, misli, informacije o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ovo se desilo ujutru — običnog jutra uobičajenog dana. Probudila me je sunčeva svetlost. Displej elektronskog časovnika je pokazivao pola sedam. Ubacih noge u papuče, ustadoh. Otišao sam u kupatilo, oprao zube, umio se i obrijao. Deca i žena su spavali, te ja tiho pređoh u svoj kabinet. Otvorio sam knjigu i počeo da čitam. Kada me je tekst posebno zanimao, podvlačio sam crvenom bojom. Pročitao sam nekoliko stranica i iznenada primetio da se oko mene sve menja. Podigao sam pogled sa teksta i shvatio da sam upao u priču sa biokompjuterom. Zidovi su se podigli i izgubili jasnoću oblika. Sad je bila nalik na nekakvu ostavicu — grubi, neravno postavljeni novi zidovi bili su pokriveni plavom uljanom bojom. Oni su me podsećali na nešto iz davne prošlosti, iz detinjstva. Uz to, neko je počeo da se kikoće ali ne zlobno, već veselo , ne dozvoljavajući mi da se podignem iz fotelje. Nas su unapred upozorili da se može dogoditi nešto slično, pa čak i objasnili, kako da zatvorimo biokompjuter koji se uključio samovoljno, bez komande. Stvar je u tome da energetske vežbe, povećavajući mogućnosti mozga u uzajamnom delovanju sa nadsvešću ili smisaonim poljem, iniciraju proizvoljne transcedentne funkcije van granica odnosa sa našim svetom. Pošto rad biokompjutera ima značajnu energetsku potrošnju, povlađivati mu i dozvoljavati njegov samoinicijativni rad u uspostavljanju kontakata je nedopustivo. Zato sam učinio ono što je neophodno za njegovo isključivanje: stisnuo sam očne kapke, izvršio energetsko pljuskanje, prebacivši misaonim naporom energiju duž kičmene moždine do čeonog dela glave, izbacio je kroz oči, podigao kapke i ugledao: ja sam, kao i ranije u krevetu, sat pokazuje pola sedam. Ustao sam i otišao u kupatilo. Oprao sam zube, umio se. Šmugnuo sam nečujno u kabinet i otvorio knjigu Mišlava, koja je ležala na stolu. Traka je bila tamo gde sam je sinoć ostavio — na samom početku poglavlja. Ali, kada sam počeo da čitam, opazio sam da mi je sadržaj nekoliko narednih strana dobro poznat - pročitao sam ih pre nego što se samovoljno uključio biokompjuter. Ali mi je tekst bio vrlo dobro poznat — bukvalno od reda do reda. Ono što se dogodilo, izvanredno ilustruje mogućnost oblikovanja događaja u našem materijalnom svetu halucinantnim sredstvima nekakvog višeg stvaralačkog razuma. U suštini — to je i bila samo manifestacija mogućnosti onog sveta, koji je skriven za nas iza zidova svesti. Jer nijedno od čula — ni sluha, ni vida, ni dodira, ni mirisa — nije suzbilo uznemirenost, niti upozorilo na to da ja vidim iluziju, iluziju do te mere realnu, da je ona u stanju da apsorbuje stvarnost, da joj se prilagodi, da je izmeni i čak uključi u prošlost budućnost, koja se nikada nije odigrala nepročitane strane, čiji mi je sadržaj bio poznat. Ukoliko se promeni predstava o životu — menja se sam život. Najveće preimućstvo novog pogleda na svet je u njegovoj beskrajnoj moći stvaralačkog samorazvoja u zajedničkom delovanju sa Razumom Vaseljene. Svaki čovek je — ogroman, beskonačan svet, koji ima ulaz u kosmički superkompjuter. Oni koji dobiju pravo na zajedničko delovanje sa njim, stiču nove mogućnosti razvoja. Stupiti u kontakt sa biokompjuterom, ukoliko ste prošli seriju pripremnih vežbi i savladali tehniku zaštite — sasavim je jednostavno. Daje se određena komanda, i već, bez obzira na povez, koji obavezno mora da bude na očima kako ne bi smetala sunčeva svetlost, pred vašim pogledom će se otvoriti beli ekran. Uglavnom je nalik na televizijski ekran ili kompjuterski monitor. Ali je to samo u početku. Kasnije, ukoliko dostignete u tom procesu neophodan napredak, raspolagaćete mnogo savršenijim mehanizmom interakcije s nematerijalnim prostorom. Možete se kretati beskonačno uvis — po stepenicama evolucije, dok ne narušite neki od njih, a tada ćete mnogo izgubiti. Budite obazrivi na stepenicama Razuma. Ja sam padao sa njih. On je prilično redovno dolazio kod mene, savetovao me u vezi tekućih problema, analizirao moje delovanje. To što Državni komitet za štampu Goskompečat nije bio u stanju da ispunjava svoje obećanje o redovnoj finansijskoj pomoći, kako bi se podmirila dugovanja, dovelo me je u užasan položaj. Zato što sam već obećao kolektivu, da u uslovima bankrotstva, neću krenuti uobičajenim putem — to jest da neću rešavati finansijske probleme na račun smanjenja broja službenika. To ti je malo? Odlučio si da dozvoliš da te ščepa za grlo rođeni kolektiv. Misliš da će te daviti nežnije? Sudeći po čitavom nizu novinskih skandala, tamo su se okupili ratoborni ljudi. Boris se dostojanstveno smestio u fotelju. Ali, uprkos prividne opuštenosti, sav je bio kao napeta struna — skoncentrisan do krajnjih mogućih granica. Već sam prestao da se iščuđavam zbog njegove sposobnosti da neprekidno bude na oprezu. Boris se upiljio u mene, proveravajući — da li se šalim? Znaš li ti neku ekonomsku teoriju, koja dozvoljava u takvoj situaciji da se veruje u svetlu budućnost i da se daju obećanja kako će se sačuvati zaposleni saradnici? Imam još dogovore sa štamparijama da dozvole puštanje knjiga u promet na kredit. To je još oko milijardu rubalja — predupređujem nepostavljeno pitanje, rekavši sumu štamparskog kredita. Sudeći po tome da ne daju ni obećanu pomoć, državu baš briga za vaše iluzije. Spusti se na zemlju, momče. Golgota ti je — na dohvat ruke. I krst ti, čini se, već pripremaju majstori, i eksere zarđale poduže su odabrali. Tri milijarde rubalja pri obrtu sredstava u toku tri godine — to je devet godina, zar ne? Dobija se, kao minimum, pola veka, i to samo ukoliko ni u čemu ne grešite. Usput, sa novim projektima rentabilnost je preko sto posto a rok obrta — oko godinu dana. Pri tom uzmi u obzir da, ukoliko pokreneš projekat bez dovoljnih finansijskih resursa, onda ćeš zbog nedostatka sredstava za promovisanje svoje robe na tržištu, rizikovati da izgubiš ne samo buduće dobiti, već i dosad utrošena sredstva u objavljivanje produkcije. Samo, po pare ćeš poći ne kod profesora koji te je učio, već u banku. Odložili su obračune za sledeći milenijum. Tebi predlažu učešće na trkama za preživljavanje. Ta trkačka staza je čudovišno teška, učesnici na trkama su — i dalje iste zveri. A rođena država je sopstvenom državnom automobilu zaboravila da sipa gorivo u rezervoar. Gurajte, braćo, do finiša ćete na rukama za sto dolara mesečne plate. I čini se da niko i ne namerava da ih stvara. Pokretao sam to pitanje u Komitetu. Odgovorili su mi da Federalni program za književna izdanja upravo treba da obavlja tu funkciju. Ali, ni za taj program ne daju novac. Ni jedno komercijalno preduzeće ne bi dozvolilo sebi da pređe granice od deset odsto. Pri tom, treba uzeti u obzir da svakih deset procenata cene koštanja, vas lišava ne manje od petnaest procenata rentabilnosti. Uradi jednostavne aritmetičke radnje, pa ćeš uvideti da ukoliko ne rešite taj problem — a on je upravo povezan sa neophodnim drastičnim smanjenjem, za bar deset procenata, zaposlenih — vi ste osuđeni na mučno, bolno umiranje. Boris me sa iščekivanjem posmatra, procenjujući da li je do mene doprlo izgovoreno. Razumeš li — pojačava on pritisak, - svi vaši napori donose gubitke, a ne dobit. On zaista uočava koren problema. Naš najveći problem danas je — visoka cena proizvoda. Tačnije rečeno — skriveni troškovi su povezani sa našom zgradom. Zato što se niko nikada nije zapitao, niti izračunao koliko nas ono košta. A ono nam je donosilo sa svakim svojim neracionalno iskorišćenim metrom, dvadeset dve hiljade rubalja direktnih gubitaka mesečno. To su, pre svega, komunalni računi i održavanje. Imamo ogromne sale za sastanke. Celo prizemlje je - biblioteka i sale za prikazivanje reputacije. Mnoge prostorije su pretvorene u skladišta, gde se mirne savesti, na dragocenim metrima u centru prestonice, čuvaju stare stolice, ormani, nekakva neverovatna starudija. Već sam napravio plan kako da oslobodim sobe i razne prostorije, da smanjim prostor za reprezentaciju, da vratim biblioteku u njene pređašnje okvire. To su obrtna sredstva koja će omogućiti redovno isplaćivanje plata zaposlenima. A najvažnije je — neprekidan put ka pozitivi. Najopasnija je - stagnacija. Pričam o svojim planovima Borisu, ali me on ne razume. Na šta ti možeš da se prilagodiš, ako su te prikovali gvozdenim lancima za prošlost? Kako ih možeš pokidati? Ko će ti u tome pomoći? Postoji nepokolebljivi zakon tržišta: nikada ne treba proizvoditi ono, što donosi gubitke. To je formula uspeha. Ukoliko ti znaš neku drugu formulu — ponesi barjak. Ali, moraš postati svestan da će se život na koji sebe osuđuješ, malo čime razlikovati od užasa u ulici Brestova. Idi, odmori se, budalo. Poslednje Borisove reči su bukvalno kao šmirgla odrale moj paradni oklop melodramatičnog lika. On je pao pod noge mog samoljublja, kao haljina golog kralja. Iznenada sam otkrio i spoznao: to, k čemu sam stremio je — ništa više od fantazije bezumnog Don Kihota. Besmisleno, makar i zbog toga, što sâm Don Kihot nikada nije maštao o bilo kakvoj slavodobitnoj pozi na pijedestalu istorije. Što da skrivam greh — nadao sam se: kada izdavačka kuća bude spasena, zagrmeće aplauzi. Nisam očekivao nagrade — novac, titule. Samo cveće i aplauze. Ali mi je Boris tačno i nemilosrdno pokazao ono što me čeka, ako se dogodi čudo spasenja. Biće odlično ako me nogom po prstima ne nagaze. Zasad ih ne zanima, pošto se trenutno nalazi u stanju poluraspadnutog leša. Ali, ako ga vratimo u život, i izdavačku kuću počnu da shvataju kao realnog konkurenta - situacija će se promeniti. U uništavaje suparnika će, po svoj prilici, krenuti upravo u trenutku kada se bude ispoljila njegova buduća perspektiva, kada postane potencijalno opasan. A kako da unište — tehnologija je poznata. Boris je, pažljivo motreći na jedva primetne znake na mom licu, posmatrao proces samoraskrinkavanja u meni, te značajno primeti: - Čini mi se da si shvatio, kakvu si glupost učinio pristavši na taj položaj, na tu ulogu trgovca- spasitelja. Nema takve uloge u svetu koji je oko nas. Trgovci traže gde će da zarade. A ti si našao, gde da proćerdaš. Doći će dan kada će te i oni, u čije ime sve stavljaš na kocku, ismejati. Da li ti je doprlo do svesti?... U pravu je, doprlo je... Šta mi je preostalo, na šta da se oslonim? O ceni nije bilo govora. Bilo je jednostavno obećanje — spasiti. I ponovo su mi se, paralelno sa dnevnim događajima, u mojim snovima odvijale vizije dvehiljadugodišnje davnine — iznova sam ugledao put, put Hrista. Izašavši iz vinograda, Ješua je odlučno krenuo na zapad, prema Karmelskim gorama. Iza leđa, u klancu između Sulema i Favora, već su se probijali prvi zraci izlazećeg sunca, a noć je, stupajući nečujnim koracima, lagano nestajala u daljini. Prostranstvo pred njim je postepeno smenjivalo sivilo praskozorja, uokolo su se jasno pomaljala stabla smokava i bujne krošnje vrtova koji su okruživali Nazaret. Put je vodio nagore, a horizont doline, do tada veoma uzan, počeo je da se širi. Promolili su se vrhovi Sekemskih planina, čije su svetinje čuvale uspomenu na delatnosti prvih patrijarha Izraela. Ješua je krenuo brže, kao da je omađijan zovom vekova, koji su izlivali u njegovo srce te okamenjene svedoke događaja, progutane neumoljivim talasima zaborava. Ali, svet ništa nije želeo da zna o otišavšem, i uokolo se, zajedno sa suncem, rasuo život — razdragan i bezbrižan. Bašte su zamenile šume. Visoka i moćna stabla drveća bila su obavijena lijanama. Sivkasti drozdovi su se komešali u travi. Ćubaste poljske ševe su preletale sa grane na granu. Na stablima starog drveća su se zeleneli bokori parazitskog rastinja. Njihovi nežni cvetovi, ulovivši toplotu izlazećeg sunca, počeli su da otvaraju svoje latice, ispuštajući jedva čujni šum u sumračnoj tišini šume. Ješua je, bez obzira na umor, ubrzao korak. Uputio se ka zavijutku nevelikog potoka, pored koga se, visoko u nebo dizala litica. Njene kosine su svetlucale belinom ogoljenog krečnjaka. Sama njena belina i ogoljenost usred razuzdanosti prirode, bila je čudnovata, tajnovita, očaravajuća. U utrobi litice, u skoro neprozirnoj tami uklesanih u nju pećina, bile su grobnice. Nežna, setna aura misticizma drevne zemlje, kapala je sa gore, i kao podzemna voda, istisnuta na površinu težinom škriljaca, slivala se po neravnom kamenju u zelenilo trave, žbunja i drveća. Ovde je Ješua tražio Oca, ovde je želeo da Mu izlije svoje sumnje o tome, ima li istinska religija potrebe za sveštenicima, za spoljašnjim obrednim običajima? Ješua nije prvi put dolazio do litice. Na kamenu, ispod koga je iz zemlje izbijao izvor, voleo je da se predaje samoći, kako bi dobro promislio o onome što je ispunjavalo njegovo srce iz dana u dan. Ovde, kao da niču iz korenja planinskog lanca, do njega su sa izuzetnom jasnoćom stizala razotkrivanja starozavetnih proroka. Prezasićen sam stalnim spaljivanjem ovaca i lojem utovljene stoke... Pušenje je odvratno za Mene. Vaše ruke su pune krvi... Uklonite zla dela od očiju Mojih, prestanite da činite zlo, naučite da činite dobro... To je bilo mesto gde je Ješua ne jednom iskusio osećaj da vreme odjednom može da se zaustavi, poteče unazad, ili da se pokrene unapred dvostrukom brzinom. Litica je stajala kao ostrvce u okeanu vekova, na koje su naletali talasi, i prošlosti i budućnosti, pa čak i onih vremena, kojih nikada nije bilo, niti će biti. U njoj se čuvala tajna koja je privlačila k sebi proroke, i glas bezdana, koji ona nije mogla da zadrži u sebi. Ješua se zaustavio i pogledao oko sebe. Sunce je zlatnim iglicama svojih zraka već probudilo sve uokolo — promenilo travu, otvorilo lišće drveća, uznemirilo insekte. On je stajao na zaravni odakle se put obrušavao. S jedne strane ga je odsekla okomita litica, s druge — vrlo oštar odron od sitnijeg kamenja, koje bi se, nesumnjivo, pokrenulo i povuklo za sobom u ponor bilo koga, ko bi se osmelio da stupi na liticu. Iza odrona se otvarala klisura, i uski kameni planinski lanac, nalik na zmiju koja puzi po njenom dnu. Kamen je ležao na ivici zaravni, a ravna površina njegova je bila ispolirana kišama i vetrovima do visokog sjaja. Ješua se približio kamenu. Osmeh sete je preleteo preko njegovog lica i jedva se probio kroz narasli gustiš brkova i brade. Seo je na kamen. Ispod, kod samih nogu, razlivao se izvor. Ješua je razmakao travu i ukazalo se omanje jezerce, oivičeno tamnim zelenilom i rasutim planinskim cvetovima. U njemu je, kao u ogledalu, Ješua ugledao sebe. Bio je nizak rastom i slabašan, kao izdanak koji se probija ka suncu iz suve zemlje. Lagano umiranje je svojim tragovima već nagrdilo njegovo lice. Ali su oči gorele u nemoći tela, ne plamenom bolešljive slabosti, već žarom vizije. To su bile oči čoveka, koji protiv svoje volje nikada nije skretao pogled sa onoga, što je posmatrao. Pa ipak, bio je tako ubog i tako dirljivo žalostan, kao što su bili ubogi i tužni oni, koje je odlučio da oslobodi od bolova i čemera, kroz veru bratstva i ljubavi. Njegova tamna kosa je bila podeljena razdeljkom, kao što je uobičajeno kod Nazarena. Brada je takođe bila razdvojena razdeljkom po sredini. Ošinuo je svoj odraz u vodi neodobravajućim pogledom. Malena rečna kornjača sa blistavim, krotkim očima, ispuzala je iz trave ka izvoru i preplašeno obamrla, ugledavši čoveka. Ješua se osmehnuo: - Čega si se uplašila? Došla si da piješ, pa pij. Ipak ga kornjača nije poslušala, okrenula se trapavo i sitnim, smešnim koračićima krenula dalje. Prethodnog dana se Ješua vratio sa hodočašća u Jerusalimu. Njegov put je, kao i obično, vodio kroz Gineju i Sihem, pored drevnih svetilišta Siloamske krstionice. Išao je u jerusalimski hram Ocu, ali je našao u njemu samo sveštenike i njihovu čudnu instituciju, kojom su prisvojili sebi pravo posredništva u odnosima sa Bogom. Zar ja ne mogu da Ti se obratim čistog srca, bez posredovanja onih, što oskrnavljuju veru lažnim kreveljenjem i odorom, sa obeležjima lažne vrline? Zar Ti nećeš začuti glas moje duše bez pomoći onih koji čine milosrđe zarad pokazivanja, i trguju verom u hramovima Tvojim? Govorio je sa osećajem tako dubokog uverenja, da ga je odjednom obuzela slabost, a telo prekrio znoj uznemirenosti. Ješua je popravio kuti na glavi. Njegove oči — duboke i tamne — napuniše se suzama. Zašto me nisi lišio pamćenja, kao i ostale, već si me primorao da dođem u ovaj svet sa poznavanjem prošlosti? Ješua je nagnuo lice ka vodi. Zrak sunca, koji je pao iza njegovog ramena, zapalio je vodu, i u njenoj hladnoj dubini su planule i zaiskrile raznobojne zvezdice. Piljio je u njihovo zamršeno treperenje, nastojeći snagom volje da zaustavi kretanje, ali su one plamtele još blistavije, i samo tren kasnije su potamnele i iščezle, ostavivši iza sebe nejasnu tamnu mrlju. Ona se kretala, prevrtala, kao da se udobnije smeštala na dnu vrela, tragajući za svojim mestom u beskonačnom lancu već prošlih, tek nagoveštavajući svoje kretanje kroz vreme. Pogled Ješuin, privučen tom tamom u dubini, počeo je da pulsira u taktu sa njom, u ravnomernom ritmu sa otkrivenom beskrajnom dubinom prostranstva. Bezdan je prizivao, mamio k sebi, i Ješua obazrivo pokrenu svoju svest u dubine otvorenog ponora. I ponor ga primi. U trenutku mu se učinilo da je iz tamnog mreškanja vode isplivao i ukazao se na površini nečiji lik — te ponovo nestao u dubini, kao da vuče Ješuin pogled za sobom. On čak nije stigao ni da se uplaši zbog čudnovatosti priviđenja, pošto je značenje onoga što se dešava tek nejasno doprlo do njegove svesti. Kada je Ješua, iscrpljen prethodnim naprezanjem volje, nehotice zatvorio oči, pred njegovim unutarnjim pogledom je bukvalno eksplodirala zaslepljujuće blještava zvezdica. Ona je planula i protegla se u horizontalnu pulsirajuću prugu, koja se već posle jednog trena široko otvorila nagore i nadole belim pravougaonim prostorom, nalik na prozor u drugi svet. U tom prozoru je raznobojnim treperenjem zablistala i počela da se pojačava svetlost — slaba, bojažljiva, a zatim sve jača i jača. Bila je čarobna, sjajna i zrakasta, ta svetlost, ali je u samom njenom centru jedva primetnim, nemirnim kretanjem bilo označeno tamno ždrelo Prolaza prividnog vremena. Njegova nesavladiva privlačna sila, već je ščepala emanacije mučnog iščekivanja, koje je stvarala Ješuina svest. Uskladivši se sa zračećim vibracijama i rasuvši se u pregršt treperavih odbljesaka, uvukla je to, što je još samo tren ranije bilo telo čovekovo, u svoju crnu beskonačnu nutrinu. Ješua je to osetio po tom neuhvatljivom premeštanju svesti iz spoljnjeg u unutrašnji svet, a koje se rađa u odsustvu tela. Sada je sam morao da postane svetlost, kako bi se preneo iz sumračnog materijalnog prostranstva u blistavi svet. Ješua je na tren osetio težinu svoje bestelesnosti. Ali je taj neprijatan osećaj trajao kratko, dok se talasi svetlosti nisu probudili u njemu, i dok ga iznova zagonetno spoljašnje privlačenje nije povuklo u uzani tamni prostor Prolaza. Ješua se podigao poput balona, ispunjen vrelim vazduhom. Njegova svest se bolno napregla, i u njemu se zavrteo kaleidoskopski niz likova — svi jasni i određeni. Oni su ga zgrabili, uvukavši ga u tok beskonačnih preobražaja.. Evo ga, peo se uvis kao nekakva biljka, uvlačeći korenje u zemlju, i osetio je kako kroz stablo i grane teku njim upijani sokovi. Iznenada se sve izmenilo i on se preobratio u guštera, obamrlog na kamenu pod toplim milujućim zrakom sunca; potom je postao zver koja se kroz visoko grmlje probija po tragu žrtve. Povezanim redom, u sećanju se pokazalo svih devet stanja prvog malog kruga razvoja. Ceo ciklus preobražaja energija na prelazu ka sveobuhvatnom kosmičom nivou. Transformacija se završila, i on je jasno osetio kako je od suptilnih uzajamnih veza sazreo potencijal novog stanja. Njega je obmotala prozračna blistava sfera i izbacila iz Prolaza u međuprostornu sredinu Bardo — raskrsnicu svetova, gde je sve započinjalo i sve se završavalo, odakle je proisticala potreba, i kuda je stremilo zadovoljstvo. Blistavi svet ga je primio, odvojivši ga od crne, kroz telo strujeće tame, i pokrio ga obavijajućim talasom svetlucajućih tačkica. Sada je Ješua mogao da oseti sebe kao laku, oživljenu zmiju, koja je uvijala svoje telo u gipke pokretne prstenove. Vrlo dobro je osećao svoju moćnu energetsku suštinu, njenu ispunjenost lelujavim pokretnim vibracijama svetlosti i tame, nepostojanja i besmrtnosti. Sve je sada bilo u njemu — mudrost i slepa strast, izlečenje i otrov. Znanje, snaga, lukavstvo, prefinjenost i oštroumnost su se uzajamno prožimali, slivajući se u osećaj moći u odnosu na bilo koja duhovna tumačenja. Vibracije su se pojačavale, struktuirale u presecima složenih interakcija materijalnog i nematerijalnog prostranstva, informacije i energije, duše i svesti, dok nisu izazvale povratnu reakciju kanala Bardo. Iz blistavih protuberanci, nastao je jasni prikaz šestoglavog zmaja. Čuvar Praga je bio predivan i grozan istovremeno. Njegove glave, nalik na čeljusti ogromnih aligatora, ukrašene su krunama i optočene dragim kamenjem. U svakoj kruni, na čelu je blistao ogromni brilijant — kamen savršenstva, koji ispunjava sve želje i omogućava de se vide duše pojava. Dragoceno kamenje se presijavalo na krunama. Po zlatasto-srebrnkastoj krljušti tela i hrbata, takođe su bljeskali dijamanti i rubini. Snažne šape aždaje, kandže koje su se završavale čudnovatim trostrukim izraslinama, blago su podrhtavale. Iz čeljusti su se slivali nadole ognjeni jezici. Duboko usađene oči nisu imale određenu boju: ona kao da se stalno menjala, u zavisnosti od stepena nagiba masivnih kožastih nabora iznad obrva. Munjevita spoznaja je probudila sva prošla Ješuina postojanja, i on se prisetio: zmajevi Svetlosti su nekada, u Zlatnom veku drevnih vremena, živeli među ljudima, otkrivajući im znanja i pomažući im da pojme predodređenje čovekove evolucije. Zvali su ih Vladarima Mudrosti. Oni su podučavali kako vladati sopstvenom energijom, upravljati stihijama, sarađivati sa bogovima i duhovima, dok stari kontinenti i okeani nisu bili progutani ponorom Zemlje, i dok se nisu uzdigli novi planinski lanci tamo, gde ih ranije nije bilo. Sada, više niko nije mogao da se popne gore, iznad šestog Sefirota Tifireta — Doma Hristovog. Vaseljena, podeljena između Svetlosti i Tame, štitila je svoje granice strašnim moćnim suštinama, koje su se potčinjavale samo zakonima Kosmosa. Šestoglavi krilati zmaj je bio njihov vladar i oličavao je savršenu ravnotežu dve veličanstvene sile Vaseljene — muške i ženske. On je bio embrion suprotnih načela, uključenih u krug cikličnog kruženja, i surovim Čuvarem Praga. Vladar zmajeva, čije se ime ne spominje, preprečio bi put, i niko nije imao prava da ga nastavi, ne dobivši dozvolu. Pulsacije zabrinutosti, koje je izazvala pojava vladara zmajeva, počele su da se pojačavaju, šire, rasprostiru uokolo zbog uznemiravajućih događanja. Zmaj ih je čuo. Jedna od njegovih glava se naklonila prema Ješui. Crne zenice oivičene žutim, sa sevanjem kao kod vuka, na tren je skrila beličasta sluzava traka koja je pala ispod nadobrvnih nabora. Kada se ona podigla, oči zmaja su izbacivale nežne plavičaste zračiće, koji su prostrelili došljaka, a on je osetio sigurnost unutar svoje energije - To što je spavalo, da li se probudilo? Međuprostorno premeštanje u fizičkom telu, može da naruši program. Tada će se broj šesto šezdeset šest obrnuti i ponovo će doći dvoglavi Androgin, da razdvoji Zlo i Dobro. To će pomoći — odgovori zmaj klateći plameno- dišućim glavama, personifikujući dvanaest uzajamno delujućih sila između dva prostranstva, koje određuju uzajamne uticaje statičkih i dinamičkih zakonomernosti. Druge hijerarhije Vaseljene su neutralne prema onome što se događa. Ješua se zagleda u njega, a površina ogledala se rastvorila, uvukla u ram, otkrivši novo prostranstvo, iz kog se pojavilo dvanaest svetlećih kugli. One su okružile Ješuu na različitim orbitama i počele svoje kruženje, kao da je on centar njihovog nevelikog dinamičnog sistema. A zajedno sa njihovim kretanjem pojavio se melodičan, narastajuči zvuk. Njegove oscilacije su prožele došljaka i izazvale u njemu sinhronizovane povezane pulsacije, koje su se stapale u blistave raznobojne krugove. Ta blistavila su se preplitala u najsloženijim šarama skrivenih simbola — glasovima harmonije. Oni su se pojavljivali i iščezavali sve dok iz najnežnijih preliva odzvanjajućih boja, nije iskrsla slika drevnog grada, rasprostrtog po brežuljcima. Ješua je prepoznao taj grad, ugledao je ljude, čuo njihove misli. Očaj je prostrelio njegovo srce. Đavo ne prinosi sebe na žrtvu, već je uzima. Ti me možeš i uzeti natrag! Blagi povetarac pobeže iz klanca i rashladi upaljeno Ješuino lice. U dubini potoka nabreknuše i bučno prsnuše veliki beli mehurovi gasa, razbacujući uokolo kapi uzavrele vode. On je pogledao nadole i ugledao: sva trava i cveće oko vrela su pocrneli, a latice su pale na zemlju. Nekoliko uspešnih izdavačkih projekata, racionalna reorganizacija ekonomskog sektora i službe realizacije, knjigovodstvo, magacinski prostor, promena prirode uzajamnih odnosa sa autorima i literarnim agentima, precizni proračuni o mogućnostima puštanja u štampu novih knjiga, doveli su do toga da je neproizvodnih gubitaka bivalo sve manje, dok je u isto vreme naša rentabilnost osetno rasla. Veliku ulogu u tome je odigrao i adminitrativni rukovodeći tim, koji sam uspeo da okupim. Uzgred, mnogi bivši saradnici izdavačke kuće, koji su otišli u vreme prethodnog rukovodstva, sad su se vraćali. Skoro svi su prilikom prelaska izgubili u visini plata. Ali, želja da se podigne na noge rođena izdavačka kuća i uverenje da se to može učiniti, bili su za njih lično, značajan argument. Naprotiv, svi koji su u njemu radili, očito su videli nove perspektive. Povećale su se plate, pojavio se osećaj da ima budućnosti. A pri tom su to bili sve isti ljudi, sa kojima se do pre samo godinu dana, izdavačka kuća sigurno približavala granici svojih poslednjih dana. Jedrio je harmonično i lako, kao perce, katkad se dugo zadržavajući na jednom mestu, zahvaljujući skoro nevidljivim, ali već sasvim osetnim uzlaznim tokovima unutrašnjih promena, a dešavalo se i da se vine u visine. U bilansu izdavačke kuće je bio dug od preko dve milijarde i redovne mesečne kaznene sankcije. Novo rukovodstvo planira da sačuva osnovne pravce izdavačke delatnosti, osmišljene još M. Gorkim, i ostvarene - u različitim vremenima na različite načine — kao propagatora domaće i svetske klasične literature, svega, što predstavlja ponos naše i inostrane kulture. U izdavačkoj kući su sigurni da su visokokvalitetne knjige neophodne danas, malo ih je na tržištu, i ta niša nije zauzeta. Gigant sovjetskog izdavaštva, vođen čvrstom, ali nekompetentnom rukom, bio je tako okovan stegama u uzburkanom moru savremene ruske ekonomije, da se činilo da je osuđen na propast. Knjige sa znakom poznatog izdavača, nisu se pojavljivale već osam meseci. Kakvo se čudo dogodilo? Neću skrivati, bilo je prijatno čitati te odlomke, tim pre, što su se slični tekstovi pojavljivali izuzetno redovno. Ne, takav predosećaj nisam imao. A ipak, ako bih napregao sećanje... Desilo se to 1951. Imao sam tada četiri godine. Mesto događanja je bilo najprozaičnije — opštinska kuhinja. Sećam se, ušao sam u tu prostoriju, u kojoj su bili moji rođaci i susedi. Zaokupljeni svojim svakodnevnim problemima, odrasli nisu obratili nikakvu pažnju na mene. A ja sam, iz nekog razloga, baš u tom trenutku strašno želeo da me primete. Ipak, koliko god da sam iz petnih žila nastojao, koliko god da sam se muvao oko njihovih nogu — pažnja nikakva. Ja sam novinal Alkadij Petlov, i govolicu vam svoje stihove... A upravo se tako kasnije zaista i dogodilo. Osećaj ritma, izuzetna muzikalnost ili, da kažemo, živopisno-koloristička vizija sveta, nije data svakome. To je, kako se kaže, dar Božiji. A taj dar je kao novac: ili ga ima, ili ga nema! U ovom delu mi je sve jasno. Jer, bilo kakav poduhvat, i početak — u ovoj ili onoj meri, jeste rizik. A ja sam oduvek bio nošen talasima sudbine. I hteo ja to ili ne, mene je bukvalno vuklo na tu nužnu Proviđenju stranu, gde me je očekivalo, označeno nekim odozgo, polje rada. Te je tako, mama odlučila da me upiše, uprkos tom kuhinjskom došaptavanju sa nebesa, u hemijsko-tehnološku školu. U trećem razredu sam batalio učenje. Posle vojske, gde sam se poprilično usavršavao u pisanju rima, odlučio sam da je vreme da odem da radim u novinama. Iz nekog razloga mi se činilo, da svi pesnici rade u novinama ili časopisima. Pa, ipak sam postao novinar. Formalno, već sledećeg dana. Oleg Aleksejević mi je iz vaspitnih razloga, kao što sada shvatam, predložio da odmah napišem članak. I dao mi je temu. Uveče sam žurno prikupio informacije, a ujutu sam predao materijal. Oleg Aleksejević je čitao moj članak, i s vremena na vreme precrtavao reči, pišući iznad svoje varijante. Nekako sam trenutno potonuo, ražalostio se, te me je na kraju njegove korekture, konačno bilo sramota. Ustao sam i, izvinivši se, izgubljeno pošao ka izlazu. Oleg Aleksejević je bio moj prvi učitelj novinarstva. Sa njegovom preporukom su me kasnije primili u Savez novinara. Sada je u državi novo vreme, a na meni novo breme? A uz to, tu su još i te čudnovate reminiscencije na događaje od pre dve hiljade godina, koje su tako čvrsto isprepletene svojim alegorijama sa brigama današnjice. Pa i taj čudni, veoma čudni Lapšin. Ka kakvoj pouci su me oni vodili? Kao što skromni papa Karlo nije znao, da su iza komadića krpe sa nacrtanim prividnim! Prirodno, ja sam, cepidlaka, kao Pinokio, počeo vredno da tragam za tradicionalnim, naučnim dokazima vezanim za te fenomene, koji su tako neočekivano upali u moju sudbinu — sudbinu običnog čoveka. I sa iznenađenjem sam doznao da se stotine laboratorija, univerzitetskih katedri, naučnih instituta i specijalnih službi najrazličitijih zemalja, odavno bave razradom teorija, koje objašnjavaju prikupljene činjenice o jasnovidosti, telepatiji, levitaciji, teleportaciji, ekstrasenzorici. O tome su ponekad pisali, a i ja sam ponešto znao. Bilo je uzbudljivo zamišljanje sebe samog kao učesnika u ovoj pojavi, u kojoj sam tesno povezan sa biokompjuterom, a označavalo je samo jednu stranu mnogobrojnih mogućnosti nekakvog iznenađujućeg instrumenta nespoznajnog sveta. Biokompjuter je mogao da tvori čudesa, kako se kaže, na malo i veliko, a mogao je i neuporedivo više. Svi čuveni ektrasensi, vidovnjaci, proroci - ispostavilo se, u potpunosti zavise od toga, koliko im široko otvori svoje neograničene moći to zadivljujuće remek-delo suptilno-materijalnih tehnologija. U to vreme nisam znao da stepen priključenosti na ove ili one programe, direktno zavisi od postignuća svakog određenog čoveka na putu evolucije, u nizu logično povezanih ovaploćenja na zemaljskom planu postojanja. Nisam znao da je finiš te trke već blizu — njega je označio broj, tačnije — datum. Poslednji dan nulte godine, godine milenijuma, godine promena — jeste jasna granična linija, koja odseca odlazeći svet od novog, novorađajućeg sveta istinske kosmičke ere čovekove. Istina, taj prag neće prekoračiti svi. Mnogi će morati da nastave svoj put po spirali uzdizanja u pređašnjim uslovima, gde su uzročno-posledične zavisnosti, strogo regulisane zakonima karme: ako si poželeo bliskom nesreću — očekuj je u gostima sâm, iskopao si drugome jamu — osvrni se, ne kopaju li je ispod tebe. Učinio si loše delo ili odnegovao crne misli u glavi — ne čudi se ako ti se zdravlje pogoršalo, ako oboljeva srce ili jetra. Dešava se, istina, da karma tuče svojim žezlom ne po samom vinovniku, već po nekome od bliskih — sinu, kćeri, majci, ocu. Ljudi odavno jadikuju zbog nepravedne sudbine. Šta da se radi, i to je istina. Ali to je naša, ljudska istina. Nije nam dato da znamo, šta o tome misli Gospod, Otac naš, kakva je Njegova promisao. Zbog toga moramo časno da nosimo svoj krst. Budući da se i Isus Hristos u ljudskom obličju vajkao kako je ostavljen od Oca, Njegovom milošću. A šta govori nauka, kako objašnjava čudesa koja se događaju oko nas, koja mi, po pravilu ignorišemo, smatrajući ih nedovoljno verodostojnim, nepotvrđenim naučno-tehničkim sredstvima zvanične overe. Najnoviji, i uzgred budi rečeno, najrasprostranjeniji, jesu zahtevi o pribavljanju dokaza o neosporivosti fenomena, što je najapsurdnije. Zamislite šta bi bilo, kada bi neki drevni Dedal počeo da ubeđuje svoje sugrađane da je moguće od gvožđa napraviti leteći aparat, i da će jedriti na njemu po nebu. Verovatno bi ga nekakav tadašnji akademik Krugljakov, istog trenutka optužio za pseudonaučno mišljenje, i pozvao da se oformi komisija, zahtevajući da se donese smrtna presuda grešniku. I bio bi, po njegovom mišljenju u pravu — zato što odgovarajući zakoni fizike još nisu bili otkriveni. Sam Krugljakov nije u stanju da ih otkrije, pa sledstveno tome — smrt svakome, ko pokuša da pređe prag njegovog neznanja. Da bih objasnio potvrđene i u poslednje vreme sve učestalije fenomene, neophodno je otkrivanje novih zakona fizike, pojašnjavanje novih oblika prenosa energije i informacije. Razume se, ova otkrića će se, ne samo još jednom, sudariti sa polurazrušenom građevinom klasičnog sistema Svemira. Svakako, ta otkrića će naneti štetu prestižu niza uglednih naučnika. Šta da se radi, to je uobičajena stvar. Ali isto tako, u istoriju odlazi i naivni idealizam. Osnovno pitanje filozofije o tome, šta je starije — materija ili svest — izgubilo je smisao. Eksperimentalnim podacima više odgovara hipoteza po kojoj, bilo koja živa materija poseduje psihičke, a psihičke suštine — fizičke aspekte. Ako obratimo dužnu pažnju na parapsihološke podatke, bićemo prinuđeni da proširimo hipotezu o psihičkom aspektu van granica biohemijskih procesa u živoj prirodi, i time obuhvatimo sve, uključujući i neživu materiju. Što se tiče starijih naučnih autoriteta, oni, kako se kaže, ne mogu proneti baklju istine, ne osmudivši nekome bradu. U nauci je, kao i svuda — jedan je sa mitraljezom, a sedmoro sa kutlačom. Prisetimo se da je pre dvadesetak godina svaki četvrti naučnik u svetu bio sovjetski. Čime su se oni bavili, kakve je plodove nauka svečano predala narodu koji ju je hranio, opšte je poznato. Da, svakako, vazduh nauke su — činjenice. Savesnost naučnika je — u razumnom objašnjavanju pojava. A ukoliko pojava postoji, ne treba je skrivati, već je treba izučavati, naći smisao. Ipak, po nešto se i radilo. Lapšin je u našem prvom razgovoru rekao istinu: Sovjetski Savez je bio lider u svetu, ne samo po proučavanju ektrasenzornih procesa, već i po dostignućima iz oblasti bioinformacionih tehnologija, o kojima većina ljudi skoro da ništa ne zna. Drugim rečima, elektromagnetno polje i DNK — to je sveukupni genetski materijal, koji postoji u dva oblika: pasivnom — DNK i aktivnom — elektromagnetno polje. Prvi održava genetski kod, obezbeđujući stabilnost organizma. Drugi je u stanju da ga promeni. Stoga je dovoljno uticati bioelektromagnetnim signalima, koji istovremeno sadrže energiju i informaciju. Ovu teoriju je Đijang Kangšen briljantno potvrdio u praksi, stvorivši uređaj koji je upoređivao informacije sa DNK jednog živog objekta i slao ih na drugi. U rezultatu su se dešavale planirane promene. Na primer, pri daljinskom uticaju biopolja zelene mase pšenice na proklijalo semenje kukuruza, na mestu metlice se razvilo osobeno klasje sa zrnima, nalik na kukuruzno i pšenično. Nova obeležja se održavaju kroz sledeća pokoljenja, to jest, genetski se učvršćuju. Biopolje dinje je uticalo na izdanke semena krastavca, u čijem su rezultatu krastavci imali ukus dinje i izmenjen DNK - osnovu genotipa. Uticaj biopolja patke na jaja kokoške, doveo je do toga da su se pilićima na nožicama pojavile plovne membrane, glava je postala pljosnata, promenile su se oči. Pod uticajem biopolja mladih zelenih izdanaka različitih vrsta prehrambenog bilja, na čoveku je dolazilo do promene boje kose nestajale su sede , menjala se njena struktura. Ispitivani ljudi su izgledali mlađe, poboljšalo im se zdravlje, i u pojedinačnim slučajevima, imuni sistem. Tako je prvi put eksperimentalno potvrđeno da se ektrasenzorni uticaj pokazuje kao izuzetno moćan i efikasan instrument, upravo u toj oblasti, u kojoj je svetska nauka do sada imala veoma skromne rezultate. Radovi Đijang Kangšena su zaštićeni patentima, i suštinski predstavljaju prvi ozbiljni prodor u red ortodoksnih negatora psihofizičkog ustrojstva stvarnosti. Zaista, do tada je tradicionalna nauka smatrala apsurdom aktivno učešće misli i svesti u proučavanim procesima. Smatralo se da je misaona delatnost samo logična posledica neurofizičkih reakcija, da u njoj nema, niti može biti sopstvene energije, iskonske, to jest prestižne neurofizičke reakcije, energije. Pa, kako onda objasniti to što radi poznati izraelski ektrasens Uri Geler? Snagom volje i misli, on je brisao sa kompjuterskih disketa na njima zapisane informacije. Savijao je, u vreme televizijskog intervjua, kašike i viljuške u kućama televizijskih gledalaca, stotinama, pa čak i hiljadama kilometara udaljenih, nezavisno od toga, u kojoj su zemlji posmatrali njegov televizijski prenos — u Engleskoj, Francuskoj ili Americi. Saslušavši izveštaj o demonstraciji moći Uri Gelera, on se podrugljivo nasmešio i istog trenutka saopštio, kako je čuveni mađioničar iz Amerike, Džon Rendi, raskrinkao Gelera, objavivši da su njegova čudesa obični trikovi. Istina, nedostajalo je objašnjenje, gde je Geler naučio te trikove. Kasnije sam proverio — zaista se ovakvo razobličavanje dogodilo. Isto kao i nastavak te priče. Vodeći naučnici Amerike, učestvujući u eksperimentima sa Gelerom, oštro su i javno skrenuli pažnju Rendiju na razliku - šta rade dvorske lude na sceni, a šta pokušavaju da istražuju fizičari u svojim naučnim eksperimentima. Zatim je usledio sud i sudska presuda u korist Uri Gelera. Ali, to Evgenije Pavlović ili nije znao, ili nije želeo da zna. Iste ovakve metode poluistina, prećutkivanja ili direktnog falsifikovanja, postoje i u vezi čuvenih iscelitelja. Evropska asocijacija za zdravstvenu zaštitu potpuno tradicionalna institucija! U obimnoj verifikovanoj dokumentaciji je bila utvrđena autentičnost fenomena i delotvornost tog izuzetnog metoda lečenja. Zajedno sa tim, u izvodima komisije je bilo i poglavlje u kom su se razobličavali šarlatani, čije je postojanje neizbežno u svakom senzacionalnom i unosnom poslu. E pa, upravo je to poglavlje dohvatila na stranicama svojih novina zvanična državna štampa — sa dovođenjem nekih birokrata Ruske akademije nauka. Šta da se radi, u ratu je kao u ratu — a stvarno, uskoro neće biti potrebni ni hirurzi, ni internisti, ni lekovi. No, vratimo se našim ekstrasensima, na domaćem terenu. U isto vreme, na Univerzitetu Lomonosov je doktor fizičko-matematičkih nauka, profesor J. Pitjev, sprovodio naučno istraživanje stručnjaka obučenih na našoj Akademiji, koji su umeli da vide zatvorenih očiju. Profesor Pitjev je uspeo da ustanovi da se pri ektrasenzornom opažanju objekta generišu nekakva tajanstvena zračenja, organizovana kao proces u milimetarskom dijapazonu talasa. Što se tiče same percepcije, u eksperimentima sa difrakcionom rešetkom, naučnik je ustanovio: to podseća na hologramski proces. Uzgred, talasna priroda pojave se proveravala i uz pomoć Frenelijeve zonske ploče, koja je u tom dijapazonu talasnih dužina dejstvovala kao sabirno sočivo. Najbliža analogija je — akustična lokacija akustični vid slepih miševa i delfina. Oni ispuštaju ultrazvuk, koji se rasejava po okolnim objektima i prima akustičnim receptorima. Nadalje je Jurij Petrović Pitjev doneo pravilan zaključak da je za tumačenje ektrasenzorne i vizuelne percepcije, odgovorna svest. Kao fizičar, ja verujem samo onome što može da registruje uređaj. Pitjev nije bio jedini koji se ozbiljno pozabavio istraživanjem fenomena. Publikacije, koje su se redovno pojavljivale u štampi, u vezi sa radom naše Akademije, podstakle su Olgu Ivanovnu Kojokinu, direktorku laboratorije za proučavanje rada mozga Naučno istraživačkog instituta tradicionalnih metoda lečenja Ministarstva zdravlja Rusije, da sprovede seriju eksperimenata o daljinskom bioenergetskom međusobnom delovanju između specijalista sa Akademije i njihovih pacijenata. Rezultati tih istraživanja su bili fenomenalni. Olga Ivanovna je otvorila novi pravac istraživanja, koji se može svrstati u oblast takozvane — virtualne realnosti mozga i svesti. Virtuelna realnost se stvara beskontaktnom daljinskom interakcijom mozga operatora iscelitelja i primaoca pacijenta. Ta interakcija se izražava u sinhronizaciji biopotencijala, koji su svaki put prisutni u određenim delovima mozga operatora i primaoca. Predloženo je da se ta nova realnost proučava kao virtualni mozak, koji funkcioniše zahvaljujući delovanju različitih oblasti mozga operatora i primaoca. Analogni rezultati su dobijeni i u drugim zemljama. Jedan od vodećih stručnjaka u svetu za bolesti raka, Bjorn Nordenstrom je koristio najdelikatnije energije tela u lečenju raka. Nordenstrom je delovao na ćeliju raka zvučnim frekvencijama najsuptilnijih energija, i u krajnjem ishodu se ona transformisala u zdravu. Virtuelne oči, utvrđene profesorom Pitjevim, virtualni mozak, otkriven kandidatom medicinskih nauka Kojokinom — daleko od toga da su rutinski događaji uobičajenog istraživačkog rada. To je Arhimedova poluga, uz čiju se pomoć, bukvalno može prevrnuti svet. Znanja, koja će dobiti čovek razvijajući ta otkrića, postaće sila od globalnog značaja. Već su ne jednom na televiziji pokazivali ljude koji mogu da vide zatvorenih očiju, da čitaju knjige uz pomoć alternativnog vida ili ekrana unutarnjih vizija.